Мој деда никако није волео да пролази поред гробља а камоли да увече иде пречицом. Једног јутра пошто деде није било у кући ни у дворишту, отишао сам до стрица.
„Стриче, нема деде.”
„Ух, зар га још увек нема? Сигурно се запио у кафани па се потукао или заспао уз пут.” Отишли смо до кафане да питамо за деду.
„Био је цело вече, највише је пио и причао, те остао последњи”, рекао нам је кафеџија. „Док сам закључавао он пожури, рече да је баба болесна. Био је веома пијан, носио је фењер и скренуо десно према гробљу. Баш сам се изненадио јер знам да се плаши и сахране избегава. Звао сам га, дозивао, отпратио бих га донекле да смо ишли путем. Он оде брзо, као дечкић, и умаче у мрак.”
Стриц је питао:
„Да ли се свађао са неким, да га није неко сачекао?”
„Није, зачудо, чак је чашћавао и вицеве причао. И запевао ону нашу стару песму. Кад сам чуо да је баба болесна све ми је то било чудно и тужно. Што тако ради, жалосно је то.”
„Хвала, идемо преко гробља, можда је негде пао поред пута”, рекао сам.
Гледали смо свуда, у грмљу, на дрвећу, питали пролазнике. Прођосмо гробље уздуж и попреко, око цркве, у цркви, капели, погледали у раку која је спремна за сахрану. Нема га нигде. Изађосмо са друге стране гробља и настависмо према кући.
„Морао је проћи овуда. Идем у високу траву да проверим”, рекао сам стрицу.
У густом жбуњу сам угледао нешто. Кад сам пришао близу видео сам јагње и ослободио га.
„Синовче дођи овамо. Видиш лешинаре. Хајдемо тамо.”
„Далеко је то, стриче. Није могао пијан до тамо стићи по мрклом мраку.”
„Можда га је неко однео… или нешто.”
„Шта?”
„Ех, синовац, има свега и свачега на овом свету.”
„Кад тако причаш, плашиш ме. Прође ме језа кроз кожу.”
Било је око подне кад смо нашли деду потпуно голог свог изгребаног и исеченог. Одела и фењера није било у близини. Био је избезумљен и говорио неповезано од шока. Скинуо сам грубу кошуљу па обукао деду а онда смо га носили стриц и ја између себе. Ишли смо око села да нас нико не види. Кад смо стигли кући, спустили смо га на отоман, умили, обукли и дали му чашицу ракије да се загреје и проговори. Стрица је позвала стрина па је изашао напоље. Деда је попио другу и трећу чашицу. Кад ми се учинило да је дошао себи питао сам:
„Деда, шта се десило на гробљу? Је ли те напао неко?”
„Није ниједан човек”, почео је деда полако, промуклим гласом.
„Носио сам фењер испред себе да осветљавам пут. Застао сам и окренуо се иза себе да проверим прати ли ме неко јер ми се учинило да нешто чујем. Није било никог. У тренутку кад сам се окренуо напред да наставим пут, угледао сам сабласт црњу од мрака. Широм сам отворио очи не бих ли неког препознао. Од страха сам отворио уста али нисам глас могао да пустим. Тада се отворише врата старог фењера, вампир дуну и угаси пламен. Онда ме ухвати за руку. Наста мркли мрак и мртва тишина. Само су вампирове жуте очи светлеле.”
Тресао се док је говорио. Изашао сам из собе да донесем деди дувана да се умири, кад сам чуо језив звук. Утрчао сам у собу. Дотрчао је и стриц из дворишта.
Деда је почео да вришти, гледао лудачким погледом и руком показивао у зид. Погледали смо у том правцу. На зиду, тачно на свом месту, висио је дедин фењер а испод, на шамлици, уредно сложено дедино одело и опанци испод.
„Баба је ноћас преминула”, рекао сам деди. „Требали смо је већ сахранити, на гробљу је све спремно.”
Деда се више не плаши гробља и редовно иде на бабин гроб.
