Пријатних пет степени у Београду јутрос. Очекују се мање падавине током поднева без снега. Братиславине уши пратиле су водитеља са Радио Београда 1. Чинило се да су се још више извиле ка споља при подсећању да је данас 25. децембар. Није добила слободан дан да отпутује за Бечеј. Планирала је да обиђе очев гроб, размени поклоне са бака Миленом и ужива бесрамно трпајући у себе жербо коцке и добош торту. Тек је било осам сати а чекали су је бескрајни сати умочени у бројке, мирисе белила и мастила са траке писаће машине. Годишњи извештаји које је одлагала што је више могла, поготово у данима након бурних викенда и главе преплављене мамурлуком, гомилали су се на њеном столу. Братислава није имала пријатеље у Београду, дружила се само са комшиницом Петром, јединицом породице Лазић из стана изнад њеног. Отишла је са њом на кућну журку где се те вечери преслушавала нова плоча Talking Heads-а и текао шприцер са киселим розеом, од кога је Братислави глава сада нарастала попут баба Милениног теста путер кифлице.
Устајала је у циклусима, један извештај па кратка шетња по канцеларији да протегне ноге и тајно се издрапа по рукама и леђима. Ролка коју је обукла јутрос ју је гребала као канџе. Лагано је испијала јаку филтер кафу, са две коцке шећера коју јој је сваког јутра доносила колегиница из канцеларије до њене. Братислава није знала да јој колегинице пљују у кафу, увек је била послужена уз најљубазнији осмех. Никада нису звале на ручак са њима. Тај мехур испуњен аромама парфема из Трста, јарко црвеним лаком и трачарењем за њу је био затворен. Одбројавала је дане до сваког празника када би се враћала кући, да окрепи своју утробу пажњом и расплине се по широким собама приземне куће недалеко од реке. После посла би увек позвала старце са говорнице јер је на бројчанику телефона у ходнику стана увек била закључана нула.
Јутрос, негде на средини моста преко реке, сетила се да је заборавила Магдалени да јави да ће остати касно на послу. Хтела је да јој напомене нешто у вези кувања ујутру и посаветује је да више ветри салонац али се обуздала имајући у виду да је из чисте доброте своје остареле рођаке живела у Београду. Сваког јутра када би осетила мирис пржених јаја како се даве у уљу, жалила би што је дошла овде али је из пристојности беспоговорно јела све што Магдалена спреми. Недостајала јој је звоњава старе дрвене варјаче њене баке и под кухиње вечито посут брашном.
Брзим потезима је омирисала сиви капут и панталоне боје крушке да провери да ли ју је ипак дохватила Магдаленина запршка. На улазу у Сава Центар продужила је испод великих металних цеви. Плашила се да ће јој једнога дана једна од њих пасти на главу. Спустила је торбицу и актовку на шанк и позвала конобара. Наручила је два сендвича и оранжаду за касније када се СЦ испразни. Мермени под раштимовано је брујао под петама док се приближавала вратима канцеларије, ушушкане на левом крају са пространом терасом где је Братислава проводила своје пуш паузе. Мрзела је мирис дувана на својој одећи чак иако је пушач. Мрзела је и мирис града који је у поређењу са Бечејом био мирис смећа, гарежи, лоше скуване хране и влаге у зидовима.
Канцеларија је била светла и пространа, могла је јасно да види преламање сунца преко трамвајског моста. Иако је током целог дана свим просторијама одзвањало весело трачарење, плесање кашика о беле шољице са плавим линијама и мирис лака за нокте, Братислава се осећала скучено као снажно вакумирана тегла пекмеза. Радила је мање од месец дана у фирми, када је до ње је стигла прича о колегиници која се обесила баш у овој канцеларији, наводно немоћна да избегне шефовска узнемиравања. Иза себе није оставила поруку али су језици сами исплели читаву причу. Братислава је након усељиења у једној од фиока пронашла до пола потрошени кармин у раскошном златном паковању. Умотала га је у марамицу и бацила га у канту на улазу поред портирнице. Сутрадан је детаљно обрисала све површине алкохолом.
Братиславини прсти су полако почели да трну, помислила је како ће се надути као презреле мушмуле у башти код куће и улепити дирке машине. Сви су већ одавно отишли, остао је само ужегао ваздух напуњен прејаким парфемима, дуваном и једва осетном аромом испарења штока. Извукла је довршену страницу из машине и навила нову. Белина ју је подсетила на снег у њеном дворишту и сакривене поклоне испод великог бора старијег чак и од њеног деде. Бака јој је јавила како је код њих стигао снег али је прећутала да је тог јутра њихова стара керуша Медена угинула.
Огрнула је капут и изашла напоље да је хладноћа отрезни. Прсте јој је шибао ветар истовремено гасећи цигарету као опомену да је време да се врати назад и заврши посао. Није јој много остало, неколико страница, коначна провера и може да крене кући пре него што се Магдалена забрине.
Кисео мирис мотаног дувана јој је похрлио на ноздрве када је одгурнула клизна врата канцеларије. Осећала га је толико јако као да је неко пре секунду напустио просторију. Столица је била одгурнута до зида иако ју је није такву оставила. Братиславини доњи пришљенови су се згрчили у челичну песницу. Са до недавно празног папира у њу су буљила искуцана слова: Долазим по тебе ускоро.
Од пулсирања у слепоочницама јој је подрхтавала брада. Истрчала је до ходника и треском отварала врата осталих канцеларија. Видела је да нема никога. Све је било мирно, готово превише тихо као да је одједном цела зграда Сава Центра престала да дише. Видело се само подизање њених груди све брже и брже. Мирис бензина из упаљача се расуо просторијом, њен мозак је једва
успео да натера прсте ка уснама. Руке би јој се увек тресле док је пушила кришом код куће у старом амбару. Сваки звук је личио на дедине кораке. Удахнула је дубоко покушавајући да се смири. Завирила је у папир на писаћој машни. Био је бео, као и када га је први пут навила. Из све снаге га је ишчупала у бацила у канту као да се ослобађа клетве која је до малопре бачена на њу.
Никада није улазила у канцеларију свог шефа, плашила се саме његове појаве. Подећао ју је на бића из старих руских бајки које јој је бака читала кад је била мала. Знала је да сигурно крије неки алкохол у свом орамрићу којег је делио искључиво са колегама. За колегинице је био резервисан нежељени додир преко ледја која су штитиле набубреле нараменице сакоа. Мамурлук је и даље вребао са задњег дела главе али јој је био потребан макар један гутљај. Гребала је мучно по свим бравама али су биле закључане. Врата су се зањихала као лепеза док је Братислава убрзано ишла ка портирској кућици на улазу зграде. Тамо има пића. Додуше, увек неког јефтиног али ће послужити. Ципеле је недавно купила и сада су је штипале бесно као гусан који је још увек чувао њихово двориште у Бечеју. Попуцали жуљеви су се набујало преливали преко стопала. Стигла је до кућице али тамо није било никог. Портир је отишао у свој обилазак а улазна врата су била закључана.
Немоћно се окренула ка ходнику натрпаног бутицима који су се неприродно шаренили наспрам челика и бетона зграде. Пратио ју је сопствени одраз у углачаним стаклима све до канцеларије. Бунде и лаковане торбе су је посматрале претећи. Ушла је у канцеларију не затварајући врата и знојећи се испод бодљикаве црне ролке почела је да трпа извештаје у актовку и остале ствари са стола. Једва да је обмотала шал око врата када се чуло тихо брујање скоро као певање. Изнад ње, плафоњерка издељена на двадесетчетири коцке почела је неконтролисано да се пали и гаси. Пала је уназад салпевши се о столицу и разбила нос о ногу стола. Врео водопад је преплавио браду и осетила је гвожђе на сувом језику.
Отпузала је до врата која су се залупила испред ње. Брујање се појачавало и могла је да се закуне да се звучи као певање, све јасније и јасније. Није разазнавала речи али је глас био женски, дубок. Храпав као да је премазан наслагама дувана и скоро без даха. Певање је пратило клопарање штикли, неравномерно као да фали једна ципела. Повукла је сву снагу коју је имала, активирали су се мишићи који су доласком у град атрофирали а били су јаки некада када је помагала баки и деди у башти иза куће. Раменом је истргла врата из шарки, а ситно иверје забијало јој се кроз штрикане везове у ознојену кожу. Иза ње није било никога али су се поре на леђима издизале попут шара на зимским гумама.
Излаз је био далеко, требало је проћи цео ходник, па кроз бар и онда преко централног дела зграде до врата. Тек сада се сетила да су закључана. Иако је радила ту скоро годину дана није знала како да дође до другог излаза на десној страни. Ова зграда је за њу била мали град са нејасно постављеним улицама. Трудила се да хода што брже али се ход убрзо претворио у шепање. Ровито розикасто месо на распуклим жуљевима је пекло као да се утопила у врело уље. Бол је полако савладавао страх и Братислава је пала на колена. Пузала је недовољно брзо. Видела је девојчице како је чупају за косу и поливају соком. Шаке су јој се лепиле за линолеум док је покушавала да побегне кући. Никада после тога није ишла на рођендане. Кораци иза ње су били све ближи и гласнији. Дођи код мене малена, дођи.
Братислава је испустила крик који се одбијао прво о челик па о стакло. Мислила је да ће је портир чути али није било никаквог одговора. Стакло и бетон су остали неми, упијали су њено плитко дисање. Покушала је врисне поново али су јој се гласне жице стегле и од свега је само остала згрчена гримаса. Тело јој је полетело уназад. Глава ју је пекла од силине којој су је вукли невидљиви прсти за јаку глатку косу. У танку кожу на лобањи су се усецали дуги, до пола изломљени нокти. Батргала се као разбуђени сом на сувом покушавајући да се откине од силе која ју је вукла. Спале су јој ципеле и стопалима је покушала да се одупре о под. На тренутак је извила главу ка назад, видела је само празан ходник.
Разбијање стакла пробило је звучни зид успаване зграде. Братиславино тело је лежало посуто стаклићима. Изгледала је као божићна поставка у излозима. Резала је дланове на оштрице које су остајале у њима. Откотрљала се ван излога не подижући лице уморно од страха и крви. Где си пошла, малена? Шиштао је непознат глас иза ње, пратећи је полако док се мучно вукла по поду наслањајући се на леву руку савијену у лакту. Готово је. Речи непознатог гласа котрљале су се низ њен најежен и мокар врат. Капилари у очима су пуцали под притиском а грло није могло да допреми нову залиху ваздуха. На под је капала густа пљувачка, иста као на језику њене мртве керуше. Изломљени нокти су се заривали у белу кожу испресецану посекотинама и набреклим венама. У Братиславиној глави, дамар је одзвањао као петарде. Невидљива омча јој је огрнула врат и вукла је увис ка плафону.
Нож је пролазио кроз науљену чесницу не дотакавши динар. Бака Милена је упалила свећу за Братиславиног оца и одложила црнину коју никад није скидала. Братислава је невидљивим нитима висила са дебелих оловних цеви и њена крв правила обле гримизне мрље. Зимзелени мермер под њом подсетио ју је на сијалице са јелке у Бечеју које се никада не гасе.
