Мој покојни отац, иначе стоматолог у пензији, који је бежао од мотике к’о од глоговог колца, реши да после дедине смрти настави да одржава виноград и воћке које је видео само на пијаци.
Опремио се литературом: копање, прскање, ђубрење, шта, како, у које време… Чита, хвата белешке, питам маму за психијатра, каже добар је… Ај’, ваљда мама зна.
Оде по цигаре и новине, врати се са моторком и тримером. Ситница, 1000 евра, ваљда је толико понео за цигаре.
„Мама, јел’ ок?”
„Па, сад баш и није, нећемо имати струју да платимо, али пусти га знаш како је тврдоглав.”
Што јес’, јес’! Тврдоглав и упоран, ако не направи винарију, џабе.
И тако у својој тој својој науци, реши он да узме природно стајско ђубриво од човека из Шуљма, баш хоће то и крај.
„Па, тата, како да товаримо, ко ће то, бре, краву нисам видела уживо.”
То или умрети. ‘Ајде шта ћеш, слушај тату.
Убеди он мог бившег мужа да дотера приколицу и трактор из града, а он ће товарити.
Нисам баш сигурна да је видео трактор уживо, ал’ хајде. Он ће да товари стајско ђубриво вилама, мислим се набошће краву, мајко мила.
„Где, бре, да товариш, треба људима зубе да вадиш, ни пет пари рукавица ти неће помоћи!”
Хоће. Но, срећом, човек домаћин познаје тату, па он и бивши (бар неке користи од њега) товаре то.
Смрди на све стране, ја опуштено обула патике (после сам их спалила) загазила, упала до колена.
Сестра, наравно, не учествује у таквим акцијама. Ја сам син, она је фина.
Натоварише они то, треба сад то превести у викендицу изнад Шуљма.
Е, ту паметни тата, све у фармеркама и тексас јакни, попео се горе и сео на ограду приколице и виче овом мом: „Крени!”
Он унапред, тата уназад, упаде у оно стајско. Пуши се стајско, он се дере: „Вади ме одавде!”
Где да га нађем, да прекопавам… Срећом није потонуо.
Извадим ја њега, не зна се ко је више говњив, и седамо у његовог чувеног стојадина, овај ће доћи трактором.
У ауту смрди, гована на волану, на мењачу, добро да нас мама или не дај Боже сестра није видела, и ‘ајмо у викендицу.
Каже он: „Дај тај бурек пада ми шећер.”
Реко’: „Па како ћеш јест’?”
Каже: „Ма шта фали?”
Једе он, што папир, што бурек, а осети се ђубриво, ваља се да виноград боље роди (ваљда је то теза из стручне литетатуре).
Већ замишљам маму, онако професорски, што и јесте, како нам држи предавање, или се ипак одлучила за психијатра.
Ма тата и ја смо лекари, шта фали стајском ђубриву. Чак је и препоручљиво повремено лећи у њега због реуме (стручна литература Лепота и здравље и Знање имање).
