Због незавидне финансијске ситуације у породици, ријешили смо да овог љета не идемо на море.
Да не бисмо баш потпуно били ускраћени чарима љета, одлучио сам да изненадим дјецу, а богами и жену, једним мобилним пластичним базеном.
Пошао сам у трговину и купио онај највећи, али – из разумњивих разлога – мало мањи од нашег дворишта.
Брзо смо га надували, смјестили и напунили водом.
Жена је хтјела да вода буде слана, кћерка је затражила дјелић обале гдје би се сунчала, а син, с обзиром на то да много воли да рони, хтио је да му се обезбиједи разноврсно дно одакле би могао да изрони каменчић, шкољку, јежа или нешто слично.
Врећом соли, трактором пијеска и прегрштом плодова мора, успио сам да свима испуним жељу. Сувишно је да говорим о томе колико је моја породица била срећна што тик уз кућу има нешто налик мору.
А онда сам кренуо даље. Тако се у дворишту нашла и палма, и обала, и пучина.
Базен је био комотан да у њему смјестим неколико стијена, два-три чамца, више глисера, један брод у даљини и сунце на заласку.
Купио сам десетак врста рибица и испустио их у базен, затим наручје алги, пар корала и непар медуза.
Највећи проблем био је да се дође до једне осредње ајкуле коју сам најзад узајмио у аква парку. И она је нашла мјесто у нашем кућном базену.
Сада је требало мислити на безбједност купача па сам плутајућим кеглама и канапом обиљежио докле је купање дозвољено; иза је вребала ајкула. Баш како треба.
Стварно сам се потрудио да у своје двориште – на неки начин – донесем дио мора.
И простор око базена све више је попримао онај препознатљиви изглед морских обала. Посвуда је никао пијесак и ситни облутак, били су ту сунцобрани и лежаљке, поред њих кантице и лопатице, а мало даље замрзивач са сладоледом и пекара у којој се могло наћи парче пице.
Да плажа не би имала недостатака, потрудио сам се да посвуда распршим већу количину комараца и на себи одмах провјерим да ли уједају, да ми нијесу увалили неке фалш.
Свега неколико дана смо породично уживали на нашој плажи, а онда су почели да пристижу туристи. Најприје домаћи, а затим и страни.
Убрзо се јавио проблем недостатка смјештајних капацитета, али то ћемо већ наредне туристичке сезоне ријешити подизањем једног мањег хотела. А можда и два већа, за сваки случај.
Десет година касније наш морски парк бројао је дванаест плажа распоређених у шест градова које смо саградили о свом трошку и на свом земљишту. Одмах је овај простор заштићен од стране Унеска као посебна држава која је брже-боље примљена и у Европску заједницу.
Ето… А све је почело изградњом скромног етно мора у нашем кућном дворишту.
Данас имамо ланац држава у свијету и у свакој је саграђено море и све што иде уз њега.
Предлажемо свим незапосленима – који хоће да створе свој бизнис – да крену нашим стопама. Нијесу неке паре, али може да се живи. И што је најважније, куд год пођеш, на своје море дођеш.
