„Само воду за мене”, рекао је дубоким гласом од кога је ивица празне винске чаше испред њега завибрирала. Шаком је масирао дугачке, танке прсте прелепој и благо одсутној девојци која је седела преко пута њега не проговарајући ни реч.
„Газирану, или негазирану?”, упитала је конобарица аутоматски, али са љубазним смешком.
„Обичну воду. Важно је само да је ви наточите. Ако није проблем.”
Конобарица га је ошинула погледом. Њен увежбан осмех није нестао, али свакако је утањио, а боја с лица као да се покупила и сишла на неко мање видљиво место. Гост, дугокоси мушкарац шпицастог и помало испијеног изгледа, посматрао је мирно све ове ситне промене на конобаричином лицу не одајући никаву емоцију, ако их је уопште и имао.
„Наравно да није”, одговорила је конобарица и кренула ужурбано да се удаљује од стола.
На путу до кухиње имала је довољно времена да размисли о свему.
Најпре, о свом пореклу.
Њена породица била је одувек утицајна и то не само у родном селу, које је мењало име сваких стотину година и било смештено негде у клисурама на граници између Румуније и Србије. Њеној чукунбаби долазили су на праг како припадници Хабзбуршке монархије, тако и они Османлијског царства, јер оно по чему је њена породица била чувена тицало се свакога пре или касније. И краља и бедника. И вере и невере.
Рођена као најстарије женско дете и била предодређена да обавља задатак давно додељен њеној породици. Тај јединствени таленат, или уникатно проклетство, како је већ ко гледао на то, наследила је по крвној линији без могућности избора. Било јој је суђено у одсуству, пре него што је и дошла на свет.
Тако је она, као и њена мајка пре ње, и њена мајка пре, постала Водолија.
Жена која мртвима воду носи.
* * *
Смрт и вода од вајкада су имале безброј повезница. Водолије су биле само једна од многих, мало практичнија од среброљубивих лађара који превозе душе меандрима подземног света. За разлику од њих, Водолије су се кретале међу живима и припадале свету живих, а само у посебним стањима и околностима походиле су мртве. Њихов основни задатак био је да душама покојника по последњи пут утоле жеђ за животом. Веровало се да то чине водом коју им носе у својим дубоким сновима. Ипак, било је познато да Водолије са собом умеју да понесу и нешто више од обичне воде.
Окружена уобичајеном галамом ресторанске кухиње, конобарица је пустила воду да мало отече, а затим је напунила чашу од бистрог стакла. Нашла је неотпакован сет кинеских штапића, отворила га и кухињским ножем им зарезала врхове. Једним штапићем промешала је воду и сачекала да се разбистри од хлора. Удахнула је дубоко, а онда кренула одлучним, али елегантним кораком назад у салу.
* * *
Водолије су у народу биле познате и поштоване, не зато што је народ био толерантан према женама с чаробним моћима, јер како су многе ломаче о томе могле да посведоче – није био; већ зато што је од њих конкретно имао користи.
Сви су знали да ће покојника убрзо након смрти походити Водолија и зато је она људима служила као гласник, или чак курир, ако је и када је то било могуће. Уз адекватну надокнаду, Водолије су покојнику преносиле последње поздраве, окаснеле молбе за опроштај и извињења, а понекад и клетве и испразне претње. У врло специфичним околностима преносиле би на ону страну и одређене предмете. Као што се да претпоставити, посао Водолије био је уносан. Такође, био је и јако депресиван.
Непозната, натечена лица, вечито у црнини, сломљена од туге или беса, на крају почињу да утичу на расположење. То је била ведрија страна посла која је испуњавала само дневне обавезе. Ноћ је била резервисана за силаске у царство мртвих, а то је знало да исисава животну енергију из свакога.
Све то могло је да натера младу, и даље неискусну девојку, да пожели једно вече да седне у први аутобус и нестане без трага и гласа; да напусти своје мало морбино село и изгуби се у великом апсурдном граду; да нађе посао који јој ионако одговара и једноставно проба да искуси од живота нешто што нема никакве везе са смрћу.
Уосталом, тамо где нико не зна ко си, могао си бити шта год пожелиш.
* * *
Конобарица се без журбе приближавала столу с кога је примила поруџбину. Дугокоси, шпицасти и испијени мушкарац, од тренутка када је ушетала назад у салу, пратио је њено кретање онако како јастреб из крошње посматра зечицу док скакуће по пољани.
Обични људи не би могли да разликују Водолију од других обичних жена. За разлику од свих њих, натприродна бића се међусобно веома лако распознају. Нарочита она која имају интерес да то чине. Водолија је, природно, била најинтересантнија мртвима. А међу мртвима је одувек било свакаквих типова.
* * *
Конобарица је чашу обичне воде спустила вешто испред дугокосог мушкарца и док су његове жедне очи пратиле њену руку, другом је извадила наоштрени кинески штапић и зарила му га у центар црвенкасте зенице, гурајући га снажно све док није дошао до централног нервног система. Други штапић завршио је у грудима и, прошавши кроз ребро, зарио се у леву срчану комору. Мушкарац је букнуо истог тренутка.
* * *
Вода из Водолијиних руку представљала је прави еликсир вампирима, слађи и екслузивнији чак и од крви. Та драгоцена течност пружала им је нешто што људска крв никада није могла. Чистоту која је спирала метални укус греха из уста. Ипак, напојити вампира било је безбедно за Водолије онолико колико и за људе, па се тај сусрет увек завршавао нечијим истребљењем.
* * *
Након што је шпицасти човек спонтано сагорео, остали гости ресторана су кренули да урлају и вриште док су бежали ка излазу газећи једни преко других. Девојка која је сада мирно седела преко пута мале гомилице пепела, подигла је сањиво поглед ка конобарици, као тек пробуђена, и уморно али захвално јој се осмехнула.
Водолија никад није видела тако леп осмех.
Можда је ипак нашла оно због чега је дошла у велики град.
