Поново сам сањао исти сан; исти људи, иста улица, иста песма. Кретали су се у кругу, њихови покрети су синхронизовани, као да их невидљива рука води. Руке су им биле подигнуте ка небу, док је из њихових грла излазио неартикулисани урлик, прелазећи у језиву хипнотичку мелодију. Тада сам их видео. Очи. Све те очи биле су упрте у мене и полако се приближавале.
Пробудио сам се мокар од зноја. Сео сам на ивицу кревета и запалио цигарету, руке су ми дрхтале. Покушавао сам да се присетим сна, да препознам улицу у којој се све то дешавало, али узалуд. Као и увек, пробудио сам се пре него што бих могао да откријем иједан препознатљив детаљ.
Укључио сам компјутер и кренуо да насумично сурфујем, покушавајући да одагнам немир. Нисам ни приметио када је свануло. Рука ми је задрхтала, а срце поскочило кад сам угледао познату улицу на екрану. Увеличао сам слику, није било дилеме. То је била та улица. Она из мог сна, коју сањам сваке ноћи већ неколико месеци. На мапи је то безимени сплет кућа, заробљен између две реке. Одштампао сам мапу, одлучан да откријем мистерију свог сна.
Чудне су биле околности мог детињства. Одрастао сам у породици која ме је пронашла остављеног на свом прагу. Нико никада није сазнао како сам ту доспео. Назвали су ме Срећко и подарили ми љубав и пажњу коју ја нисам умео да ценим. Моји несташлуци коштали су их живота. Прво је отац страдао – несрећа са упаљеним феном који ми је испао у купатилу. Мајка је, страхујући од мог немирног духа, постала повучена и анксиозна. Једне ноћи, вођен неком необјашњивом потребом, завезао сам канап на степеништу којим је силазила. Ујутру се спотакла и пала. Њен ужасни крај оставио је последице и на мене.
Тај канап сам поново употребио да вежем пртљаг када су ме одвели у дом. Али ни тамо се нисам смирио. Неговатељице су ме избегавале – говориле су да се боје мог погледа.
А онда су почели снови. Сваке ноћи, исти сан.
Спаковао сам мапу, нешто ствари и кренуо на пут. Нисам могао да живим без одговора. Желео сам да сазнам ко су људи из мог сна и зашто ме посећују.
* * *
Путовање се одужило. Возио сам пуна два дана, дремао у аутомобилу и настављао даље, пратећи мапу. Што сам био ближе циљу, пејзаж је постајао сабласнији. Куће су нестајале, а шума постајала све гушћа, готово неприродно тамна. Погледао сам мапу и схватио да је ово место као изоловано острво између две реке. Сама вода га је чувала од заборава.
У село сам стигао негде око поднева. На улазу је стајао зарђали наслов: Село сенки. Чудно је како на мапи тог назива нема. Код прве куће сам застао, зачуђен, фасциниран и престрављен. Трошна кућа оивичена шипражјем, са напуклим прозорима и смежураним кровом, деловала је као да ме посматра. Стресао сам се и наставио даље. Готово испред сваке куће седео је доле на земљи по један мештанин. Сви су зурили у празнину, лица немих израза.
Изашао сам из аута. Тежак, влажан ваздух испунио ми је ноздрве, док се мирис земље мешао са злокобном нотом трулежи. Пришао сам једном од људи. Био је слеп – беоњаче су му зјапиле, празне попут утвара.
– Добар дан, добри човече. Има ли овде неки мотел где се може преспавати? – питао сам, покушавајући да звучим смирено.
Није било реакције. Човек није трепнуо, није ни главу померио. Глув, помислио сам.
Напустио сам ауто и кренуо пешке даље. Док сам ходао, тло под мојим ногама чинило се меким, подсећало је на ход по влажној маховини. Ваздух је био тежак, у њему се осећао задах трулежи и спаљеног биља. Ветар није шуштао кроз крошње а птица уопште и није било. Осећао сам како ме куће прате, као сведоци нечега што нисам могао да докучим. На једном зиду угледао сам исписане речи, некакво име или порука на језику који нисам разумео. Када сам се приближио, хладан ветар прошао је кроз мене, слова су почела да се померају пред мојим очима као да живе.
Прошао сам поред старог бунара, украшеног похабаним конопцем. На ивици је седела жена огрнута црним шалом. Руке су јој биле прекривене дубоким ожиљцима а усне јој се померале у чудном ритму, као да нешто мрмља. Приближио сам се, опрезно:
– Добар дан мајка, свако добро ти желим. Знаш ли овде неки мотел где се може преноћити?
Њено лице се нагло подигло и две млечнобеле сфере засијале су погледавши ме. Кичмом ми се спустила ледена језа. Из бунара је тада искочио црни мачор – нимало умиљат, са очима које су одражавале мрачну дубину зла које влада овим местом. Имао сам неодољиву жељу да побегнем, али су ме ноге издавале. Мачор се мирно спустио поред њених ногу док је она полако устајала.
– Дете ноћи, чекали смо те – њен глас био је дубок, готово мушки. – Знаш ли ко си?
Речи су ме парализовале. Знао сам да одговор постоји негде у мени, али је био закопан, ван мог досега. Као да ми је неко избрисао прошлост.
– Хајде – њен кратки покрет главом био је довољан да је пратим. Црна неман се прикључила, тихо клизећи иза нас.
Кућа у коју смо ушли била је хладна, прекривена прашином и украшена симболима који су изгледали као реликвије неког древног ритуала. Огледала су била заклоњена црним тканинама, а на столовима су се налазиле посуде са пепелом и свеће од воска. У тренутку сам се сетио гласина које сам раније чуо – о људима који овде нестају, о влашкој магији, ритуалима и обредима који су окруживали ово место. Али, све сам то одбацивао као приче за застрашивање.
Старица је нестала. Чуо сам њено шкрипање корака како одлази низ ходник, остављајући ме самог са својим мислима у мраку. Срце ми је тукло толико снажно да ми се чинило да ће искочити. Могао сам да побегнем. Требало је да нестанем и никада се не вратим. Невидљива сила ме је држала, вукла да останем у тој недођији, да сазнам нешто више о себи и о томе како су у мени препознали то дете ноћи. Све ме је то занимало. Преморен, заспао сам на старом отоману који је стајао на средини собе.
Ноћ је донела немир а село оживело. Пробудио ме је звук. Шапат; нејасан, попут тихе молитве на језику који нисам разумео. Цело село је у мраку, овде као да струје и нема, помислио сам, бунован. Сви су носили бакље, високо подигнуте изнад главе и кретали се у правцу шуме на крају села. Срце ми је лупало толико снажно па сам се склонио са прозора да ме случајно не примете. Врата моје собе су се нагло отворила. На њима је стајала прелепа девојка дуге плаве косе и очију дубоког морског плаветнила. Плашт на њој досезао је до пода. Закорачила је према мени, њени кораци нису производили никакав звук. У собу се увлачила ледена хладноћа, са собом носећи опор мирис трулежи и паљевине са њом. Отворила је усне и испустила глас, дубок и шаптав, али истовремено продоран. Моје тело се следило. Глас је био попут зова из најцрњег понора:
– Твоје време је дошло. Питања траже одговоре. Овде је све.
Подигла је кристал, прислонила га на моје чело. Бол је била толико јака, да сам зајечао. Успомене које никада нисам имао, избијале су на површину. Сећања на ноћ када су моји биолошки родитељи покушали да ме заштите од нечега – можда од ових људи, овог места. Њихова тела су нестајала у пламену, док су ме људи са плаштом преносили преко реке. Силина емоција, била је толико јака да сам пао на колена. У глави ми је бубњало, кристал је оставио дубоку бразду на мом челу, а крв се лепила за образе. Тада сам чуо тај глас, толико дубок, као са дна јаме:
– Сада знаш. Ти си тај који затвара круг. Дошао си да узмеш оно што ти припада, или да изгубиш све што јеси.
Гледао сам је, неспособан да поверујем како тако анђеоско лице може звучати толико језиво. Остао сам прикован за влажни, смрдљиви под, дуго након њеног одласка. Страх ми је тресао сваки мишић. Зору сам дочекао на истом месту, док је кристал, сада налик на избушени балон, лежао поред мене, без сјаја.
Погледао сам кроз прозор – све је изгледало савршено нормално. Чак је и мој сан ноћас изостао.
У даљини сам угледао силуету девојке која ми је те ноћи ушла у собу. Видно убрзана, ушла је у двориште куће преко пута. Пожурио сам да је стигнем. Закуцао сам на врата високе куће, али нико није одговорио. Пробао сам да их отворим – била су закључана. Поново сам покуцао, овај пут јаче.
– Нема никога у тој кући, дете. Она је празна годинама. Сестре које су ту живеле давно су умрле. Никога ту нема.
Окренуо сам се и затекао исту старицу језивих беоњача како ме посматра с улице.
– То је немогуће! Видео сам је како улази у двориште. Има дугу плаву косу.
Старица се бледо осмехнула, окренула и нестала из мог видокруга. Остао сам затечен. Какво је ово место? Мртви људи шетају около? Каква бесмислица.
Данас одлазим одавде. Још једна ноћ овде била би ми превише, помислио сам.
Стомак ме је упозорио да ништа нисам окусио откако сам стигао. Вратио сам се у собу по торбу.
Плавуша ме је чекала на вратима. На њеном плашту сада сам јасно видео симболе које нисам разумео.
– Дођи. Брзо ће све бити готово. Њен глас више није био толико језив као ноћас. Насмешио сам јој се. Пошао бих с њом и на крај света, ако затреба. Изненада ми је пружила сендвич, не рекавши ништа. Климнуо сам главом у знак захвалности. Док смо пролазили кроз село, објашњавала ми је:
– Ово место није као остала. Људи овде не живе, већ опстају. Чувају тајну стару вековима, али цена тога је висока. Ти си последња карика ланца. Мене су изабрали да те вратим. Тамо где сенке говоре, тебе тамо чекају.
Њен глас постајао је све дубљи и храпавији, па сам се несвесно најежио до костију. Изгубио сам вољу за храном па сам бацио сендвич. Стигли смо до ивице шуме где су гране шкрипале на ветру, формирајући готово људске облике. Сада је сваки корак био све тежи.
Ниодкуда се испред мене појавила улица из мог сна. Простирала се као најгора ноћна мора. Исти кружни ток, исте куће, исти језиви спокој. Овог пута, међутим, није била пуста. Људске силуете кретале су се у кругу, баш као у сну. Сваки њихов корак био је пропраћен одјеком ударца стопала о камен.
Олтар, који у сновима нисам видео, налазио се унутар круга. На њему су стајали делови кристала, сложени попут слагалице. У руци сам носио последњи комад који је сијао пуним сјајем. Окренуо сам се, али моја пратиља је мистериозно нестала. Нисам ни осетио када ми је ставила кристал у руку. Стајао сам на самом улазу, док су до мене допирали гласови:
– Ово је место где се сећања враћају, где откриваш своје право порекло; али пази, оно што сазнаш, можда нећеш желети да знаш! Ти носиш кључ, дете ноћи. Твоје постојање је почетак и крај. Глас је, чини се, долазио из саме утробе земље.
Затим се зачула она иста песма из мојих снова, језива, неразумљива, неземаљска и опора. Гласови су се стапали у језиви, хипнотишући ритам, од којег се кожа јежила. Све очи – оне сабласне беоњаче – окренуле су се ка мени, а лица, мртвачки бледа, немо су ме позивала. Руке, мршаве и хладне попут смрти, пружале су се у мом правцу. Хладноћа ме је обавила као тешки плашт, док ми је кристал пекао кожу попут врелог угљена. Кораци су ме, несвесно, носили ка њима. Нека невидљива сила увлачила ме унутар круга. У грудима ми се будио онај заборављени део мене, давно изгубљен. Тај део је припадао овом месту, овим људима, овом вековима уклетом селу.
Ово није било место живих, нити мртвих. Било је то предворје, место између светова, где су моји преци чекали крај. Магијом су опстајали, вековима заробљени, чекајући мене. Ритуал је почео.
Симболи на тлу су пулсирали, светлећи древном силом, док је бол прожимала сваку моју пору. Схватио сам – ја сам део лозе чувара, оних који балансирају моћ између светова. Моја крв носила је тајну ослобађања. Све што је требало да учиним било је да принесем кристал и завршим слагалицу.
Људи из села ширили су круг, слепи, опчињени, мумлајући древне речи док су ме пипали, увлачећи ме све дубље. Њихова моћ затамњивала је небо, док су се из земље извијали корени, обмотавајући ми ноге. Гласови су јачали, кристал на олтару пулсирао је попут живог срца. Ваздух је био тежак, као пред олују. У том тренутку угледао сам себе кроз сећања. Моје право име било је уклето, моје постојање повезано са вечним циклусом смрти и рађања.
– Жртвуј своју прошлост и постани део нас, чувај нам границе светова, – гласови су сада вриштали у мојој глави.
Узео сам кристал и поставио га на олтар. Речи које сам изговорио, мени неразумљиве, саме су ми се откинуле са усана. Светлост је експлодирала тог тренутка таквом силином да сам изгубио сваки појам о времену.
Пробудила ме је бука аутомобила. Ништа се није променило. Моја соба, кревет, све је као и до сада. Древно село, симболи и кристали – као да никада нису постојали. Погледао сам своје руке, чинило се да су људске и обичне. Ушао сам у купатило и застао испред огледала. Рефлексија ми је следила крв. Посматрале су ме беоњаче као да сам слеп, а нисам. Поглед ми је привукао календар на зиду. Прошло је 50 година од мог последњег јутра у овој соби. Моје лице није показивало трагове времена, нисам остарио ни дан. Иза мог одраза у измаглици, стајали су они. Руке су им биле испружене према мени, лица искривљена у безгласним криковима.
Разумео сам. Никада нисам побегао. Никада се нисам ослободио. Граница светова није прекинута – ја сам постао граница. Одлазио сам из света који сам познавао ка нечему много дубљем, мрачнијем и… мом. Вечност је била моја казна.
