Свет се променио за једну ноћ.
У четири сата ујутру, тишина је прогутала све. Људи су се пробудили у чудној, неприродној тишини, без аларма, шума улица или шума ветра. Али то није била обична тишина. Чак ни најтиши звуци, дисање, откуцаји срца, шкрипа пода, нису постојали.
У паници, покушали су да говоре, али њихова уста су се померала без гласа. Није било могуће ни вриснути. Покушали су да додирују ствари, да ударају, да производе буку, али свет је одбијао сваки облик звука.
Неки су покушали да сниме ситуацију, али екрани су се одмах гасили када би били укључени. Као да је и технологија губила вољу да постоји.
Првих дана, људи су умирали од страха. Они осетљивији, деца, старији, болесни, одједном би се срушили, укочени од ужаса. Њихова тела нису трунула. Остајала су непомична, као лутке. На њиховим лицима био је израз чистог ужаса, а њихове очи… очи су биле широм отворене, али у њима није било ничега.
Нико није знао шта се догађа. Људи су почели да беже из градова, али сенке су их пратиле. Нису биле видљиве на први поглед, појавиле би се на ивици вида, у углу собе или иза прозора. Људи су тврдили да су их виђали како стоје непомично на крову зграда или поред разбијених аутомобила. Када би им пришли, нестајале би.
Недељу дана након почетка тишине, тишина је почела да дише. Људи су осећали како ваздух пулсира, као да их нешто гледа и удише сваки њихов покрет. Неки су тврдили да су чули звуке у својим главама, нејасне речи, шапат који их је дозивао по имену.
„Врати се кући”, шапутало је. „Сви чекају.”
Они који би послушали нестајали су без трага.
Једне ноћи, у напуштеном селу, група преживелих угледала је нешто. На обзору, усред густе магле, стајала је висока фигура. Њено тело било је искривљено, као да је предуго стајало под притиском невидљиве силе. Њена глава била је благо нагнута, а очи су сијале болесним, црвеним светлом.
Они најхрабрији покушали су да јој приђу, али када су се приближили, схватили су да њена „кожа” није била кожа. Била је направљена од лица, стотине лица слепљених једно за друго, са очима које су трептале и уснама које су се отварале у муклим врисцима.
Када би се неко приближио превише, фигура би подигла руку и тишина би се увукла у њих. Започињало је од плућа, осећај да не могу дисати, као да им се звук сопственог тела угушио. Затим би им се очи затвориле и њихова лица би се придружила фигури.
* * *
Месецима касније, свет је био пустош. Преживели су се скривали у тамним пећинама, где су тврдили да сенке не могу да допру. Али чак и тамо, тишина их није напуштала.
Један од последњих преживелих записао је у дневник:
„Није тишина оно што нас уништава. То су они који долазе са њом. Нису људи, нису богови. Они су тишина сама. И сваки пут када некога узму, тишина постаје дубља.”
* * *
Дневник је пронађен годинама касније у рушевинама града. Његов последњи запис био је нечитак, осим једне реченице исписане крвљу:
„Не слушај тишину. Никада.”
