Гледам, тамо, далеко у Kини, тамо, где залазе три Сунца у имену реке: Јангцекјанг, од извора Ђинхај с Тибета, с ког извиру све златне реке Азије и Хоангхо и Меконг, слива се Чангђанг, па све до Шангаја и Kинеског мора утиче троимена река Јангце у имену Јангцекјанг, тече кланцима мој поглед, растаче се у светлости три Сунца, а мисли још пипају по мраку и у сновима паганина разабирају речи и чешљају моју дивљу косу, а сутра ћу зајамчено стати пред кинеским царем, пред Kублај каном у златним сенкама забрањеног града.
Ах, да…прича:
Kаскаде пиринчаних поља и река Јангце, брод, малена џунка разапео змајско једро и тихо плови гоњен дахом змаја узводно уз злетну реку.
На маленом пристану старац с лицем пиринчаног зрна и дугом белом косом и брадом свезаном у перчин и опасаном око младе девојке, која затеже лук и пушта ватрену стрелу, небо, се злати у заласку три Сунца и светлост се прелама каскадама пиринчаних поља; ватрена стрела пара небо, малена џунка, окреће се ка обали и пристану.
Девојка тихо јеца, и клечи склопљених дланова, старац расплиће свој перчин ослобађа девојку и диже руке ка небу.
Ослобођена девојка устаје, скаче и нестаје у тихој реци Јангце.
Зацрнило се небо, наткривено крилима огромног змаја, који засипа ватром место у води, где нестаде девојка, вода се повлачи и на дну реке, устаје девојка, поклапа рукама очи, а змај пружа своју канџу, нежно ухвати девојку, те лети узводно уз реку, ка дубоким кланцима, тамо, где се река одзвања именом: Чанђанг.
Џунка пристаје на пристан, старац пиринчаног лица, даје крај перчина своје косе и браде, младићу, који с њим везује прамац брода и старац креће узводно реком вукући малену џунку ка кланцима и изворишту ове реке, ка провинцији Ђинхај на обронцима Тибета.
Младић сво време удара све јаче и јаче, све брже и брже у гонг на прамцу брода. У једном тренутку, пејсажи пиринчаних поља и река, увијају се у неком искривљеном временском светлу изгледом левка, у спиралу, из које вриштећи излеће змај, издужен и танак као стабљика бамбуса, ватра из уста змаја, црвена нит светлосне муње, утапа се у реку и пресеца је у таласима.
Младић убрзава јачину и ритам, време се замрзава, све стаје на овој слици, само се чује високи глас девојке, која пева добро нам познатим гласом жене хуадан из кинеских опера.
Младић је хвата за руку, грле се, а река тече носећи џунку низводно ка Шангају и Жутом мору…
