Приповедач

Прочуло се у неком селу, о неком чо’еку из приче, уз причу с колена на колено ишла је прича о приповедачу, који непрестано прича приче неиспричане и непричане ником до само њему причалици, а звао се:

Причан Причалица, да таквог имена и презимена он беше. И дође ти он једнаред у наше село, баш на прело, пред баш тај празник беше у време поста ућутанија, а наше село баш тако и беше звано: Непричава.

Седи ти он тако, око њега се скупила чељад, стара и млада, мушкиње и женскиње, фруле без писка и добоши без кожа. Повата се народ у немо коло, па трупа босоного по посутом нечујном песку и све подврискује из стомака угутава звуке, све заиграло, сви запевали и отварају уста, говоре, мрдају уснама насмејаним и немим. Тад ће ти, Причан Причалица устати, подићи руку у знак да обрате пажњу, те сви заћуте и ослухну ту његову причу испричану у гласу тишине дубоко у њему. Ене, крене та његова нечујна прича из Непричаве. Људи не дишу, ослушкују ту његову тишину испуњену и преточену у причу; сви наједаред у неми глас смеју се нечујно, те након тога, ридају плачу безгласно, климају главом, мрште се, бол болују, те на крају приче, сви загрљени, рукују се, мире и љубе.

Прође и тај пост ућутанија у селу Непричави, те и сав народ све у до наредног поста ућутанија прича ту његову испричану причу, коју неослухну и нечу нико, а
сви су је отад знали и причали дубоко у тишини себе.

А он отиде даље, ко ће га знати где и коме у ком сад селу он прича његове приче, на неком поселу пред неки празник, што их има вазда, више него и даница у години.

Чим се састану два чо’ека из два села, они прећуте о њему, све знајући да је и код њих био и све им потанко ућутио приповедајући.

И ево га иде путем ми у сустет лично он: Причан Причалица, чим ме спази, место поздрава он поче да ми приповеда, причу мимоилазницу ућутану у пролазу незастајкујућу.

И ето, не чу ни ја ту причу намењену мени, испричану у њему.

А ви, уколико нисте још нечули таку причу, од так’а чо’ека, ослухните, сваког у пролазу, мимоилазећи се ш њим запитајте га ћутећи да л’ се можда зове: Причан Причалица, те ако оћути, знајте то је он…

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Егзистенцијалистичка фикција

Вечера за идиоте

Професора сам упознао сасвим случајно. Мислим да је била у питању нека досадна вечера на коју смо обојица били позвани.

Настави...
Свемирски хорор

Слободан пад

Роберт Свифт, доцент на МУПН-у[1] – одсек за егзобиологију, већ дуже време је гајио ту сумњу да су наредник Kилмистер

Настави...

Обавештења о конкурсима