Волео је да прати непознате људе…
Учини ли му се интересантна нека особа: мушкарац, жена, млада или стара; из њему неког непознатог разлога, крене за том особом.
Понекад, пратећи је на граници додира, некада на великом одстојању, крене за њом, пешке, превозом, све до посла или до стана, покушавајући да сазна име, адресу, занимање, или посматра излоге с том особом, улази у продавнице, ресторане, изложбе, музеје; тад обавезно присматра, купује, распитује се, све исто чини као и та особа коју прати. Није ништа осећао за ту особу, нити желео ишта од те особе, осим да сазна све о њој.
Знао је сатима да стоји и чека, пред станом, или установом где ради, да се попење до стана, прислони уво на улазна врата, ослушкује, посматра прозоре стана и развија причу, склапа сличицу по сличицу као слагалицу о тој особи и њеном животу.
Водио је нешто као дневник, о свакој тој особи, бележио времена и места кретања те особе.
Откривао је све њихове друштвене односе, пријатеље, љубавнице, љубавнике, пословне партнере, родбину и непријатеље.
О његовом животу… шта рећи… радио је само треће смене, као чувар на неком стоваришту. Ту је могао и да одспава више од пола своје смене… Имао је један собичак и петнаестогодишњег сина.
Пратио је његову мајку, пре петнаест година… Млада студенткиња из унутрашњости, остала у другом стању са непознатим мушкарцем, бавећи се повремено проституцијом; закаснивши да абортира, чак покушавши и да се убије. Пративши је, први и једини пут се умешао у живот особе коју је пратио и спречио је да не скочи с Панчевачког моста.
Све док се није породила живела је с њим у пролазној собици на мансарди куће на Старој Карабурми.
Отишла је у иностранство када је дете напунило шест месеци. Он је признао дете као своје… Чак је и мајку детета убедио да је он отац, јер тачно је знао, с ким и када је била, када је зачет његов син. Имао је и тада уредну евиденцију о особама које је пратио. Знао је ко је отац тога дечака, односно у игри су била њих тројица, а дечак је, растући својим ликом, несумњиво елиминисао све сем једнога.
Пролазиле су године, мајка се није јављала, а он је тајну чувао.
Помагала му је око дечака породица с којима је делио стан. Наравно, плаћао им је ту помоћ.
И, да не дужим, убрзаћу причу. Не бих желео да ме увуче у роман…
Нећу говорити о траумама из Другог светског рата кроз које је прошао дечак са Поткозарја, главни јунак наше приче, када је са десет година, као једини преживели члан своје породице, за време рата дошао у Србију. Нећу говорити где и како је растао. О томе неком другом приликом. Зато и нећу помињати никаква имена у овој причи.
Податке, које је наш лик из ове приче, сакупио о људима које је насумучно пратио, слагао је на полицама адаптиране шупе у дворишту кућерка у ком је становао. Имао је на хиљаде случајева, сторија и хроника о људима које је пратио, током тридесетогодишњег свог истраживачкога рада. На тим подацима позавиделе би му све службе државне безбедности.
Изгледа невероватно, он никада није размишљао о сврси тих података, нити је ишта планирао о томе и како их може употребити и чему му они могу послужити.
Елем…
Тринаести јул је био… у оној бунтовној шездесетосмој… студенти су се примирили и напустили Београд. Наш јунак тога дана пратио је извесну девојку до биоскопа „Двадесети октобар” где ју је сачекао.
Младић… купују карте… на плакату је филм: „Руфифи у Панами”.
Наш јунак купује карту… шеснаести ред и улази у биоскоп…
Био је у реду испред девојке коју је пратио, младић је загрлио девојку и угасила су се светла… Почео је филм…
После педесетак минута на пројекцији филма, један високи младић устаје, жели да изађе, наш јунак повлачи ноге и придиже се да би пропустио младића.
Истога тренутка и наш јунак устаје са седишта и полази за младићем.
Излази из биоскпа и прати младића који се журно спушта Балканском улицом, и када су већ били близу железничке станице, одјекује страшна експлозија.
Младић трком нестаје, док наш јунак застаје и враћа се Балканском улицом ка биоскопу…
Сутрадан… новине су објавиле на насловној страни: „Бомба у биоскопу Двадесети октобар…” и негде у хроници о догађајима те ноћи у граду, спомиње се пожар на Старој Карабурми: „Изгорела до темеља шупа, срећом ватрогасци су спречили да се пожар прошири на околне зграде…”
