Стоји испред kamidane, загледан у дедину слику. Колико јутрос су га кремирали, и сви би се разишли као да се ништа посебно није десило, да није било тестамента. Деда је иза себе оставио сина, модерног самураја који је створио своју фирму, оженио се и добио сина. Том детету, које сада има двадесет година, деда је оставио кућу на селу и земљу изван Кјота која вреди право богатство, под условом да његов пепео проспе на брду изван села. Док му се отац презриво окретао, журећи на неки састанак, он се потписао и примио топлу урну у загрљај.
Деда је био тежак човек, традиционалиста, а отац, подједнако тврдоглав, отворен променама и западном начину живота, због чега се већина породичних окупљања сводила на жучне свађе. Кад му је било једанаест година, отац и деда престали су да говоре. Готово се није сећао периода проведених код деде на селу. Али сад, док хода кроз кућу, успомене за које је веровао да припадају прошлом животу, полако су се прикрале с намером да остану.
Нашао је biwu у лакираној кутији поред огњишта. Деда му није дозвољавао да се игра biwom нити му је држао лекције. Смео га је само слушати. Опчињено је седео поред старог човека док је овај bachijem ударао о струне и причао о претку који је дао реч да ће свирати војсци уочи битке, а онда се престрашио и побегао, због чега је његов дух проклет да лута без мира све док не испуни обећање. Породичну легенду пратила је рецитација о древним биткама и славним самурајима.
Сместио се, као деда што је некад чинио, и иако није видео инструмент скоро деценију, осетио је неизрециви нагон припадности. Док се рука као хипнотисана пружала ка облом дрвету, случајно закачивши струну, неизбежан дрхтави sawari натерао га је да и сам задрхти. Осећао се као да му се вратио део душе за који није ни знао да му недостаје.
За тренутак је растрзан између жеље да ужива и да послуша дедину последњу вољу. На крају, брдо није далеко, може да прошета после ручка, и да буде у Токију до вечери, закључује па се враћа biwi која га чека, као да ником другом и није припадала. Као што неко жуди за меком женском пути и није у стању да одвоји поглед са жељеног објекта, тако и он није могао да се надиви крушколиком облику инструмента, нити да престане да пребире по жицама. Било је то јаче од њега, иако му је тада без сумње изгледало као најприроднија ствар на свету. Чинило му се као чудо што наједном свира, што спој дрвета и жице може да произведе нешто тако добро. Још увек то није била музика која испуњава душу, осећао је да фали нешто, али имао је остатак живота да дохвати савршенство и због тога је био сретан.
„Како сам глуп“, помислио је у једном тренутку. „Музика треба да је неспутана, а ја се затворио међу четири зида.“
Решење се указало само од себе – спремио је biwu и bachi у кутију, и заједно са урном понео напоље. Овог пута знао је куда иде и с којом сврхом, и ма колико се некад циљ чинио смешан и једноставан, ход човека са било каквом сврхом на крају пута далеко је одважнији од онога који само хода. Постоји извесна аура сигурности око њега, и што је одлучнији, то је ближе. Таквим људима се и сам Универзум склања с пута.
Њему није имао ко да се склања јер, руку на срце, већина младих отишла је у градове, а старци су обрађивали поља и баште. Никога није било брига за њега и пакете које је носио.
„То брдо препознаћеш по осушеној трешњи на врху“, писало је у тестаменту, и заиста га је препознао на пар километара од села. Да није одрастао у граду, да је проучавао локалне легенде, или уопште да је размишљао, запитао би се понешто о осушеној трешњи. Овако, сретно је заокупио мисли о томе како ће свирати под ведрим небом. А време је, као поручено, било савршено.
Свирао је с лакоћом, не мислећи о нотама, које и тако није знао јер је свирао из срца, и не мислећи ни на шта посебно. Свирао је, не сећајући се кад је затворио очи и преселио се у свет где је звук стварао боје. Свирао је, без свести о себи.
Ко зна док колико дуго би га занос држао, да га није пренула хладноћа.
„Како дивно свира“, неко је рекао, трудећи се да буде тих. Безуспешно, јер је чаролија разбијена и он је отворио очи, да би се нашао окружен људима.
„Извините“, рекао је, понукан лепим понашањем. Пренут из транса, једино је осећао радозналост према својим ненаданим слушаоцима, а потом и изненађење кад је запазио да су обучени као некада самураји, у пуним оклопима. „Али ја вама сметам, одмах ћу отићи!“
„Не, не!“, већина је пожурила да га одврати од намере да устане. „Молимо, свирај још. Тако лепе звуке одавно нисмо чули.“
„Али ја заправо не знам… тек што сам добио… превише сте љубазни“, успео је да измуца. „Молим вас, отићи ћу и оставити вас вашем послу.“
„Молим те, прво обећај да ћеш нам свирати“, један самурај је рекао. „Овде се окупљамо сваке године, и једино нам је музика фалила. Биће нам част да те слушамо.“
„Ако тако желите, свираћу вам. Али није ништа посебно.“
„Не мари.“ Говорник се озарио и пригушена клицања зачуше се ту и тамо.
Збунила га је свечана тишина у којој су поседали, делећи пиће и занесено слушајући док је он необавезно лупао bachijem о струне. Поделили су саке са њим, што га је охрабрило да изрецитује песму о одважном даимјоу који је малобројну војску повео у напад. Ничег од тога није требало да се сећа, након толико година, али песма као да је имала свој живот.
Самураји су клицали, још је сакеа кружило, док је небо тамнило и температура се спуштала.
Страх и тајанствена привлачност коју је изненада осетио спрам читаве необичности ситуације и људи који су га окруживали није му дала да оде. Поглед му се спустио на урну наслоњену на корен трешње, једва видљиву у сенкама ноћи, те је покушао да објасни разлог доласка на брдо. Саслушали су га језиво пажљиво, без трептаја.
„Свирај, а ми ћемо се побринути за часну старину“, обећао је говорник.
И свирао је, немоћан да не послуша, немоћан да одвоји прсте од bachija. Осећао је да им дугује, а шта – није знао, па је уместо тога претакао душу у музику, извртао је и трагао за савршенством, само за њих.
Број лица око њега неприметно се умножио. Кривила су се, страшила очима без зеница. Уверавао је себе да је то од алкохола, да су ране и крв део уврнутог косплеја, да само рекреирају неку давну битку. Хладноћа му се увлачила у кости, терала га да дрхти. Музиком је терао њихове крике назад у бездан мрака. Када је bachi пукао, разуздано су се смејали, вртећи се око њега као на рингишпилу.
„Не, молим вас“, покушао је да каже. Нико га није слушао.
Прсти му сами нађоше струне. Звук није био исти, нити је то било важно. Само је музика била важна. Није могао да престане. Вриштао је у себи и вапио за помоћ, одавно препуштен примитивном страху пред очима таме и онога што живи у њој.
Одједном се сетио песме коју је деда сам саставио, о несретном музичару чија душа лута док не испуни обећање. Душа препуна страха и презира према себи. Та песма никад није била завршена, али он ју је сад певао, давао јој крај, живот, светлост у тами ноћи, помало искривљену због другачијег звука инструмента. Причао им је како је музичар обећао да ће свирати самурајима пред битку, и како су га чекали а он није долазио, уплашен од смрти. Како је сам себе проклео да нема мира док не испуни обећање, тиме свезавши и своју и њихове душе за овај свет.
Жице су кидале меку кожу јагодица, крв је текла низ дрво попут суза покајања. С ужасом је гледао у беле кости прстију, али није могао ништа да уради осим да заврши песму. О духу музичара који је дао све од себе да се врати на место битке, извини се и коначно одржи реч. И на крају успева.
Вртлог крвожедних духова, гладних спокоја, смирио се у тишини. Уши су му зујале од одјека јецаја. Тишина скоро да је болела.
Разумевање му је бежало из празног ума кад је спустио поглед на оно што је остало од његових прстију. Више се нису померали, иако му нека сила још увек није дала да их одвоји од biwe.
Говорник закорачи, унесе му се у лице, замућених очију које су гледале кроз њега.
„Да ли се још увек бојиш смрти?“, питао је готово нежно, а затим му се усне раширише у осмех док му је црна крв куљала низ браду.
Врисак се разлио кроз ноћ.
* * *
Човек из крематоријума ради исто што и сви из села, прати некога испред себе док сви заједно, попут погребне поворке, напуштају окриље кућа и одлазе пут брда с осушеном трешњом. Не зна о чему се ради, али наслућује, негде између мисли о стравичној грешци коју је починио и молитве прецима да га поштеде гнева. Био је то неопростиви пропуст са његове стране, као да му је неко сенкама покрио очи када је младићу пружио погрешну урну из породичне гробнице. Свим силама се надао да младић, уместо пепела свог деде, није просуо пепео свог првог претка, славног музичара и јединог преживелог из битке код трешње што се некад давно одиграла надомак села.
Долазе до брда, стају. У неописивој неверици, клања се кад и остали, изгубљен у шапатима и неверици. Одаје пошту младом свирачу, положеном подно стабла као да спава. Лице му је красио сретан осмех. Израњаваним рукама је стезао инструмент, а на грудима му је лежао бели лептир раширених крила. Урна поред била је празна.
* Kamidana – породични олтар
* Biwa – музички инструмент, личи на гусле
* Bachi – дрвена плочица којом се свирало на biwi
* Sawari – карактеристични звук који производи biwa
