Казивање Тијаниног оца.
У кући очај. Чупам косу. Тијана, наше једино дете, тек јој је деветнаест година, последњи пут опажа загасити одраз неба. Реч, смрт, нико не помиње. Тијана, својим дахом, ни пламен свеће да повије. Истопи се наша нада, али нико се не одважи да гласно најави Тијанину смрт.
Пријатељ ме тешио:
– Смрт означава апсолутни завршетак нечега позитивног: човека, животиње, биљке, пријатељства, мира, неке епохе. Не говори се о смрти неке олује, али се говори о умирању лепог дана. Право на одлучивање о животу и у вези са тим, право на одлучивање о смрти, припадају боговима.
Казивање Исидора М.
Варошица је у ишчекивању. Умире нам најлепша девојка. Шта све нисмо покушали: родитељи, доктори, пријатељи, ја. Као сви младићи, и ја сам желео да Тијана буде само моја. Имао сам среће. Али, изненада, необјашњиво, моја се лепотица разболела. Доктори су дали све од себе, због њене лепоте, младости, њихове савести. Болест је, нажалост, била неизлечива.
Тог дана, да не бих чуо лелек који обелодањује смрт, побегох изван града.
Летње поподне. Хладноћа камена, смештеног испод велике жалосне врбе, примири моје напете нерве. Осећао сам се бедно; сваком је ћелијом волети, а бити тако немоћан!
Да не бих њену лепоту и болест узнемиравао мојом јаловом и испразном јадиковком, почех са свих страна да разгледам камен. Већи његов део бејаше мокар, жалосна врба је одиста свакодневно плакала. Поглед ми потом одлута на пут посут туцаником. Сетих се доктора Драга Ристића, тачније, једне његове приче у рукопису.
Извадих прилично изгужване листове папира из џепа. Почео сам, с напором да читам, не баш успешно фотокопиран текст:
Знате, реч «фракталан» потиче од латинске речи «фрактус» која означава поломљени камен – поломљен и неправилан. Фрактали су геометријски облици који нису правилни, али су једнако неправилни у свакој сразмери. Њихови делови су слични целини. Ако под разним увећањима посматрамо површину поломљеног камена, добићемо сличну слику – једнаку неправилност. Ако бисмо желели да измеримо дужину неке обале, та дужина би зависила од тачности коју желимо да користимо при мерењу. Што је прецизност којом желимо да измеримо обалу већа, обала ће бити дужа.
Постоје правилни и неправилни фрактали. На пример, спирала нацртана у једној равни је правилан фрактал. Колико год зумирали и увећавали њен центар, добијаћемо увек исту слику.
У природи се најчешће виде неправилни фрактали – папрат, карфиол, корен и крошња дрвета – делови су слични целини. Свуда око нас су фрактали – облаци нису лоптасти, планине нису пирамиде, обала није кружна.
– Она ће живети – трже ме глас неке жене.
У близини, нигде никог. Нисам луд, седим сам на огромном камену. Устајем, обилазим га. Ништа неуобичајено. Опет заузимам малопређашњи положај.
– Богови такву судбу наменише људима јадним да живе у болу, а сами безбрижни јесу – јасно чујем женски глас. Није Тијанин.
Помислих, можда лудим!? Ако лудим, ту, под жалосном врбом, седећи на камену, зашто не чујем Тијанин глас, већ глас мени непознате жене?
– С вама је све у реду. Ја сам, Ниоба.
Устадох. Седох. Па опет устадох. Сасвим сам другачије замишљао лудило.
– Не узрујавајте се! Одувек су људи умирали или лудели од бола, љубави и патње. Да те не мучим више, ја сам Ниоба, кћи Танталова. Сети се, имала сам седам синова и седам кћери. Али, увредих богињу Летону. Освета би незапамћена, остадох без четрнаесторо мојих анђелчића.
Али, време чини своје. Поново ћу закорачити у свет живих, на твоју радост.
Разумем твоју тугу. Иди кући, свима најави да ће Тијана бити жива и здрава, да је више не оплакују.
Скочих, потрчах, полетех. У оној журби не захвалих се камену, Ниоби, или… И не стигох да се упитам, да ли сам, читајући, заспао, и све уснио, или је све то било на јави? Једно сигурно знам, поверовао сам том гласу, и нисам се преварио.
Белешка оца Василија.
Кућу Селетових поткопава лелек. Мој улазак за тренутак примирује људе, јасно видим, добри су то верници, имају обзира према свештенику и Господу Богу. Али, кад отпочех са службом, у кућу улете неки младић. Свима одмах би јасно да се ради о лудилу.
– Исидоре, сине, смири се! Изгубићемо и тебе! – плакала је Тијанина мајка.
Збуњен сам појавом младића. Чујем да јој није брат већ момак.
Схватам га али не одобравам његово понашање. Претећи им наређује да престану са нарицањима, да жалост претворе у радост. Помиње неку Ниобу, девојку на самрти час зове њеним именом, а час Ниобом. Морали су да га савладају, јер лудило, тако тада мишљах, беше узело маха. Јава је била моћнија од младићеве жеље, смрт од љубави. Жалио сам Тијану и несрећног младића. У молитви бејах као никад молећив и искрен. Нисам веровао у снагу Молитвеног млина, али тог тренутка нисам имао ништа против било какве церемоније, само да Тијаниним родитељима и младићу буде лакше.
Кад су кроз двадесетак минута младића одвели у болницу, у кући девојке на издисају, све замре. И плач. Уме велика трагедија и сузе да осуши.
Казивање болесника Душевне болнице. Потоњег Исидоровог кума.
Младић је спавао чврстим сном. Када се пробудио, дуго му је требало да докучи где се налази. Кад је схватио, једва је угушио крик у себи. Посматрао сам га пажљиво. Одмах сам закључио да није луд, да је присилом доведен, због неког великог интереса, или неспоразума.
– Само не реци докторима да ниси луд. Кад њима кажеш да ниси луд, они одмах бивају убеђени да јеси – дадох му добронамеран савет.
Брзо сам стекао његово поверење, захваљујући томе, и чуо занимљиву причу о девојци која умире, о камену под жалосном врбом и о Ниоби.
– И ја ти не верујем. Ипак, ако ти устреба помоћ, ту сам – рекох му одлучно.
Добро сам познавао Лудницу, лако смо утекли. У Исидорову причу, рекох, нисам поверовао, мада у сваком погледу беше занимљива. Исидор је био човек у својој немоћи пред судбином, а такви свашта умишљају.
Земља лети увис па потом пада око раке. Исидор ради брзо. Ја се трудим да га пратим али је моја спорост очигледна. Дрхте ми ноге и руке, а зној ми улази у очи. Нисам био толико луд да не бих схватио у какву сам се луду авантуру упустио. Да је била мрклина, овако, пун месец, могао нас је неко видети.
Лопата удара у поклопац сандука. Ја падам Исидору у наручје. Он ме усправља, опомиње, прекорава. Добијам неку нову снагу, одважно с њим раскивам поклопац.
Месечина јој милује лице, она је… она је тако лепа…
– Ниси ти луд, ти си лудо заљубљен. Сумњао сам у твоју причу. Нисам сумњао у њену лепоту и у твоју љубав – рекох искрено.
– Ниоба… Ах, боже, Тијана, пробуди се – Исидор зајеца.
Њена се десна рука помери.
Прошапутах:
– Човече, ти ниси луд, али… ја ћу коначно од страха да полудим.
Тијана се придиже.
– Ниобо моја! – Извини, Ти си Тијана. О, Господе Боже, шта то лупам. Па наравно да си Тијана. Данас су те сахранили. Ти си… и Исидор је снажно загрли.
Ја и даље дрхтим. Не знам, грли ли то Исидор људско биће, или…
Белешка са пожутелог листа, поцепаног с горње стране и по средини.
Аутор, непознат
… као у кући покојника. А онда, невероватно, постаје још како вероватно. У собу су банули Тијана, Исидор и, нама непознат, човек у белој кошуљи. Тијана је кренула ка баки. Старица је храбро загрлила унуку.
Сва су светла у кући упаљена. Тијанин отац рони сузе, и кроз сузе наређује да се у кући ори песма. По стоти пут грли и љуби Исидора и његовог пријатеља из болнице. Ускоро сав комшилук хрли у кућу Селетових. Здраве се с Тијаном, тапшу по рамену Исидора и средовечног мушкарца. Сви пију, певају, и наравно, по ко зна који пут се крсте… за сваки случај. Сви с нестрпљењем ишчекају зору и прве петлове.
Тијана и Исидор се гледају заљубљено. У њиховим погледима лако се могао открити дуг и срећан живот.
Кратка белешка Ниобе З. На почетку њеног дневника, редовно вођеног, касније, у некој љутњи, поцепаног.
Једног дана упитах мајку зашто су ми дали име Ниоба? Одговорила је:
– Дуга је то прича.
Упитала сам је да ли је истина да сам некад била жива сахрањена.
Одговорила је:
– Дуга је то прича.
Аутор.
Први пут сам за Тијану и Исидора чуо једног јунског дана. Одмарали смо се испод липе у цвату. Пчеле су слетале и узлетале, њихово се симпатично зујање мешало са старчевим сипљивим гласом.
Неко је рекао: ’’Ако си упознао пола истине на теби је да упознаш и ону другу половину’’. Трудим се, и признајем, истина се поигравала са мном. Таман кад бих помислио да сам на правом трагу, она би ми се измигољила.
Али, зато се знала појављивати тамо где је нисам очекивао. У сваком случају, вредело је покушати.
