Скадарлијски витраж

Све заглуви и заустави се у покрету, заледи се, само дубоки мирис устајалог времена у неком погледу, баш када је ту на углу улице један сликар примакао кичицу са дахом светла белине на врху киста. Желевши да удахне живот у оку шарене птице у кавезу, у тој капи белине, застане и заискри неко далеко сећање, никада не доживљено, а све присутно у свему што окружује ову детерминисану, непробојну конзервирану мисао која се укопала у свести те, као да полако тоне, кроз свеукупну меморију његовог постојања, до самог дна свих сећања. Ту, као да из те клице, из те замрзнуте слике у уму, започиње, клија у његовом чистом уму неко непознато сазнање, у коме се његов дух из челичног стиска шаке Творца, измигољио и полетео као птица, прхнуо у вечну ненасељену слободу, ослобођену сваке помисли о страху и судбини, да може напрасно нестати у ништавилу, са свим сећањима и осетима даха у себи.

Она је пришла сликару на углу Скадарске улице, застала крај платна слике дречавог великог папагаја, погледала како, с киста сликара, силази сјај у оку папагаја, видела неку руку која отвара врата кавеза. Дречави папагај је раширио своја крила, чује се неки дречаво-ишарени крик пастелно црвене, плаве и зелене боје, однекуд допиру звучи француске шансоне у којој Едит Пјаф котрља, француско, велико-мало „Р” с песмом:

Non, rien de rian… Non, Je ne grette rien… Non, rien de rien

Жена купује слику, почиње киша, пљусак одјекује по поплочаном камену Скадарске улице. Разливају се сенке, маскаре, кармини на лицу те жене, која подиже слику изнад главе, да се заклони од кише. Растварају се боје темпере с платна, разливају се облици, мешају боје, кроз неку нову композицију, и звуке хармонике и глас Едит Пјаф: Sous le ciel de Paris…, који као да ромори, рони кроз воду, хвата ваздух, гуши се и разлива се у светлу дуге, а августовско светло дана нестаје под кишобраном једног господина, који јој прилази и хвата је под руку. Ужурбаним кораком, на високим потпетицама посрћући, одлазе у кафану „Има дана”, и седају за сто.

Пришао јој човек тек рођен у овој причи, тај господин тек одмрзнут с неког платна импресиониста, изникао из праха боја из несенченог времена из сазнања и препознавања свих валера времена и простора, или из неког заборављеног филма у коме се пробудио у кинотеци с преласком на дигитализацију целуидних трака, које још миришу на кинопројектор и тихо нам зује у ушима.

Он подиже слику, са које се цеде боје, очи и поглед папагаја разлио се по целом платну, а крила трепере и полећу у некој новој композицији саливеној у светлу мириса, звукова, тонова, сјајем осмеха, гласова, осећаја и предосећаја у додирима с миловањем руку, дубинама њихових безбрижних погледа…

И опет, као и на почетку ове приче, ове импресије, на платну сликара који нам прича ову причу.

Све заглуви, заустави се у покрету, заледи се с мирисом устајалог времена. У неком сну мртве природе, мирише нека ружа с прахом њеног времена и сјају капљице воде на њеним латицама…

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима