Када га је видио како отвара капију, Јанку се смркло пред очима.
– Опет он!? Изађи, па му реци да нисам код куће и да ћу се ко зна када вратити.
Марија се није ни снашла да га упита ко иде и зашто се крије од њега, а већ је чула звоно. Отворила је врата. Он је стајао три корака далеко од степеница и цупкао у мјесту. У руци је држао црну, набублу ташну и смијуљио се.
– Јухуууу, ја сам.
„Ух! Опет онај досадњаковић!” Марија га гледа, не зна ни сама шта би му рекла. Овај човјек јој, од када га зна, иде на нерве. Смишља како би га отјерала са прага.
– Ви се мени не радујете?
– Не знам што бих ти се радовала, а не знам и зашто си овог пута дошао.
– Овај пут ће се тек знати. Док будемо пили кафу све ћу вам натенане објаснити.
– А ко ће пити кафу?– Марија се намршти.
– Па, ваљда ћеш ме позвати. Ред је. Ваша кућа је, то сам свагдје причао, честита, отворена, широка… За вас знају у Академији, па чак и предсједник Републике. Он ме је једном питао, гдје си одсјео, а ја му рекох код вас. Он је рекао: „Лијепо, лијепо. То мора да је честита кућа”. Дабоме, велим ја њему. Да не дуљим, имам велики разлог због којег сам пожурио, наравно да прво дођем вама, јер сте ми ви при срцу, и ако хоћете најзаслужнији за оно што ће се ускоро догодити. Ако је до сада све било инако, на помолу, сада ће, напокон, ствари доћи на своје мјесто. Биће то велико славље.
Марија би се најрадије окренула и залупила вратима. Зна она добро ко је он. Префригани лупеж. Нека врста жигола. Не зна ни она сама како да га назове. Љута је на мужа што је потурио њу да отвори врата. Увалио јој је врућ крoмпир. Зна да ће, како год да се заврши овај случај, с њим имати жучну расправу: ко је био у праву и што му се једном лијепо не каже да околи њихову кућу. Има и других. Нека њима продаје своје зјале. Они имају свог посла.
Он зна да се она промишља, наваљује.
–Драга госпођо Марија, не брините. Ја ћу вам све подробно и, као што рекох, натенане објаснити. Ради се, тек толико да знате, о ћелији бесмртности која ће бити убачена у наше тијело. Њен задатак је одржавања реда и чистоће у организму. Како? Све то до детаља пише у мојим папирима. Неки људи су имали живце, па су ме саслушали. Имам њихове препоруке. Пашћете на дупе кад чујете од кога су. Јао, када сам их добио и прочитао, од среће нисам знао како се зовем. Рекао сам себи: Вриједило, вриједило напора и труда. Да не дуљимо. Како сте ви? Шта радите? И реците напокон, изволите ући, драги господине.
– Овог пута ћеш пољубити врата. Муж ми је отишао у град. Неће долазити до сутра, а ја имам неког посла.
– Е баш лијепо, наћи ћеш ти мало времена да ме саслушаш, а онда ћеш моћи у миру и оном свом, када се врати из града, објаснити, каква је ситуација. Он мене некако гледа с неповјерењем. Не вјерује ми, а ја ти кажем да се вара и да ће се кад–тад кајати. Ти га можеш убједити. Нешто данас нисам добар, па би ми мали одмор пријао, а и кафа.
Марија, шта ће, куд ће, каже му сједи ту на клупу, пред кућом, она ће изнијети кафу. Пиј сам, она има неке послове који се не могу одложити.
– Како хоћеш, али зар те не копка шта имам у ташни и шта у њој носим. Овдје је писмо предсједника Уједињених нација. Човјече, до њега сам дошао. Он зна за мој случај. Он је одушевљен, он ће ми помоћи.
Марија шири руке, одлази у кућу, гунђа. „Будала и кривих дрва никада неће нестати. Он није будала. Он је жиголо своје врсте. Ја сам будала која га примам у кућу.” Враћа се послије неколико минута са шољицом кафе и ставља је на сто под грожђем.
– Пиј – каже – па, иди с милим Богом.
– Нећу ја никуд док се не одморим. А колико ће трајати тај одмор, не знам, али знам да је ствар врућа и да се назире трачак свјетла на крају тунела мог умовања.
– Ти си научник као што сам ја поп. Човјече, докле ћеш нас замајавати са тим својим глупостима?! Натовариш нам се на врат и не излазиш мјесецима из куће.
– Ух, када би знала колико је ствар овог пута врућа, не би тако говорила. Сада имам писмо предсједника Уједињених нација. Еј, знаш ли ти шта то значи. Такво писмо не добија ни наш предсједник државе, а ја га имам. Сједи да видиш.
Отвара ташну, трља руке, прије него што их гурне у њу. Вади изгужван папир. Ко зна колико га је пута до сада вадио из ташне.
– Ево, овдје пише…
– Ма шта пише.
Марија оте лист из руку.
– Ха, двије реченице. Примили смо ваше писмо. Желимо вам пуно успјеха. Само ово.
– Па шта би више, они су у те двије реченице наговјестили све што треба. Сада је ред на овим овдје да прихвате моју идеју и да је реализују. Ја ово не радим због себе, ја ово радим да помогнем човјечанству. Када моја ћелија заживи, свијет ће постати срећан.
– Али ја ништа не знам од тога, нити ме то занима.
– Наравно да не знаш, зато ћу морати остати овдје код вас до тренутка док се мој изум не реализује. Мојих је пола, ваших пола. Оно што поједем и попијем неће бити ни мрва оног што ћете ви добити. Ма, нећу ја шкртарити, даћу вам још. Па кад се чује да долазим из ваше куће, биће то велика част за вас. Ви мислите да је оно што ја радим прдина бара. Варате се. Тако нешто могу размишљати само они који не разумију ствар. Људи од знања, односно науке, су опрезни. Они априори не одбацују ништа.
Марија га не слуша. Одлази у кућу и отуд повремено извирује. Он је спаковао писмо у ташну и полако пије кафу, а онда је устао и шетка се по дворишту. Јанко из друге собе пита жену је ли отишао. Није још, каже она. Јанко зове телефоном Марка.
– Ако бога знаш скини ми ону будалу са врата.
„Кога?”, пита с друге стране Марко.
– Ма учењака. Дошао опет. Хоће да се натовари. Носи оне своје папире. Код мене већ дангубио два пута по три мјесеца. Он је велики префригант. Не знам како да га скинем с врата.
„У мојој улици, још док сам био дијете, живјела је нека баба Мара. На телевизији се емитовала нека драма. Она угаси телевизор. „Зашто то радиш, бако?”, питамо је. А она ће. „Нека сачека док се мој Душан не врати из шуме”. Смијали смо се њеној глупости, а дође вријеме да се може и тако. Можда и од те, твоје будале, некад нешто буде. Снађи се, јеби га. Не могу ти помоћи. Једино, да га себи натоварим.”
Марко се смије. Јанко одмиче слушалицу од ушију, зове Марију.
– Ај види можеш ли га отјерати и не дај да те обрлати.
Марија одлази љута.
– Е – каже – учењаку, ти си досадио и Богу и ђаволу. На кога се натовариш тај је јебо јежа. Нас никако не заобилазиш. Има и других кућа. Иди брате.
– Ја вас поштујем, ви сте мени род рођени, па како би то било да толике паре узме неко, а не ви, ја их желим дати вама. Ви сте моји. Ви сте их заслужили. Није у питању сто или двјеста. Милион, а можда и два, и то у еврима. Па кад вам дам тај милион, ма даћу ја вама све. Нисам циција. Ви ћете бити, болан, неко.
– Нама то не треба, нити хоћемо твоје паре.
– Гријешите, гријешите. Смјестите ме у ову љетњу кухињу, како бих могао завршити пројекат, а и ставио сам вашу адресу. Јавиће ми се из Академије. Данас сам био код њих. Рекли су ми. Само ти ради. Пар дана и ствар је готова.
– Прошли пут си рекао пар дана, па си остао пар мјесеци. Иди код Марка.
– Код њега сам већ био три пута.
– Онда код Симана.
– Он ме је истјерао.
– А шта је с Аном? Она има велику кућу.
– Вели, није лијепо да будем код ње. Она је удовица. Нико јој, вели, не вјерује да сам ја учењак већ неки загунџија. Свијет ће јој се ругати. Већ је зезају за оно што сам био прије.
– Е, мој учењаку, тешко нама док ти носаш ту своју торбу пуну зјала.
Марија се враћа у кућу. И, она и муж ћуте, ломе прсте. Не знају како да га се ратосиљају, а ако им се натовари, неће га се моћи ослободити мјесецима.
– Ни крпељ му није раван. Ма, само да изађе из дворишта, закључала бих капију – каже Марија.
Јанко се досјетио. Узео је телефон и позвао попа.
– Оче, ја ћу теби рећи све како је, а ти имаш глагољив глас, убједићеш га, он ће теби повјеровати. Зовни га и реци како си чуо да је научник, да ће му дјело ускоро преокренути свијет, и да се такав геније још није родио.
„А, о коме је ријеч?”
– Ма, о оном учењаку. Оном, што носи цртеже изума о ћелији бесмртности. Пише писма гдје год и коме стигне, послије показује одговоре као корпус деликти. Иде около и тражи жртве обећавајући и тобоже сву зараду само да код њега сачека одлуку о реализацији свог изума.
„У гадном си сосу”, каже поп, „ја ти не могу помоћи. Уосталом, то се коси са божјим стварима. Само је душа бесмртна.”
– Не знам ја шта је бесмртно, али знам шта не ваља. Зовни га и реци како си чуо за његов изум и да си спреман да инвестираш. Измисли адресу гдје да дође. Он кад изађе из мог дворишта ја ћу закључати капију.
„Једино да промијеним глас.“
– Мијењај и вјеру ако хоћеш, само ме спаси. Тај човјек ми сједи на глави.
Јанко је позвао Марију.
– Ја ћу се сакрити под кревет, а ти га позови и реци му како је неко чуо за њега да је овдје и да би га радо угостио. Поп ће га звати за који минут. Пожури.
– Жао ми је што сте пропустили велике паре, али има Бога; нашао се неко ко у мени види шансу – учењак је гурао папире у ташну. – И још нешто. Оном свом мужу реци, када пође у град да понесе и ноге са собом. Ено их вире испод кревета.
