Као са божићних разгледница шаренило лампиона скоро да је удахнуло живот ушушканом дому у Добром Брду. Са сваким новим одсјајем, у то доба непостојећим пролазницима, учинило би се да та кућа види, а по унутарњој граји и говори. Та елегантна целина од цигле и црепа имала је душу, а њу су чинили њени укућани. И сваки је нови гост био попут сусрета са местом које им је радосно препуштало све своје тајне.
Те вечери било их је више. Нова година допустила је свеже венчаном пару да у госте позову двојицу најближих пријатеља. Њихова везаност након двогодишње везе доносила је одушевљење, али и завидност. Драгана и Жарко нису марили ни за речи најближих, који на крају ипак попустише под снагом љубави. Њој никада није сметао његов петогодишњи брак из кога је изашао без потомства, а он је био пресрећан јер ће коначно добити прилику за исто. С осећањем да време за породицу долази, стидљиво су се радовали томе.
Најлуђа ноћ је, по обичају, пролазила брзо и сама једва чекајући да побегне од све пренаглашене еуфорије, звука и светлости. Младенцима пријатељи нису долазили често у место на ободу сеоског насеља, близу Букове шуме, али њима то није сметало. У граду су се виђали сваки дан, а од цивилизације сакривен кутак одабрали су заједно, са жељом да га што пре претворе у породични.
22:09
– Ајдеее млада, што си тако фина, дедер наврни једну с младожењом! – узвикивао је по навици највеселији Стефан.
– Попијте ви за мене.
– Иди бре, да сам те речи увек послушао одавно би у неком јарку пливао. Узми мало!
– Јаој брате ти и твоји морбидни фазони, ставите му нешто у пиће па да славимо на миру! – кроз гласни народњак дода Милан, венчани кум.
Удубљен у софу, свако мало загледајући у насмејану супругу, Жарко је помало озбиљно пратио партијање својих другова. Никад није био тип за журке, нити велика друштва, али ова двојица су му били као браћа.
– Лепа, како је?
– Свесна ћу дочекати поноћ, за разлику од ове двојице. Мени је то довољно! – узврати му уз осмех и кратко га пољуби у образ. Обожавао је то.
– Ха, ха, јеби га, они су ти стара школа алкохоличара.
– И још нису научили кад је доста.
– Еј, жао ми је што није могла доћи Ивана…
– Ма не брини, благословена сам међу мушкарцима! – рече ведро Драгана, – знаш да није једноставно доћи с другог краја света.
– Она у Канаду, а ми закасасмо у Добро Брдо – Жарко јој узврати „по нашки”.
– Ееее, Мики, овај твој немушти опет прича! – Стефан их је прислушкивао.
– Марш бре, чек да донесем још једну лозу, па те у поњаве мећемо!
00:45
Након што се изљубише и обрнуше још једну туру, таман на граници Жаркове благе припитости, гости гости су се убрзо растајали, журно напуштајући његов дом на још једну кућну журку.
– Цркох – кратко рече бацајући се на ону софу.
– А и осећаш се. – безизразно констатова Драгана.
– Дај, бре, жено, само сам две чашице попио!
– Ајде, устај па у собу, знаш да ујутру радиш!
– Јок, ти знаш. Брзо си почела да ми зановеташ!
На то обоје праснуше у смех.
– Морам да радим – полако је одвоји од себе док му је ишла у загрљај.
Ко ме шиша кад ме шеф јаше за смену.
– Не жали се, инспекторе. Имаш све што си желео. Добар посао, лепу кућу, младу жену… – рече му мазно.
– Само ово треће ми је доста.
– Но, но… фали још нешто.
– Мали Жаре!
Тихи кикот у тренутку прекиде гласан јаук споља.
***
Након поноћи, напољу је све утихнуло, повукло у своје светове и по обичају вратило на старо. Тако се Жарко и није начудио што напољу није затекао никога.
– Вероватно нека мачка. Знаш да они умеју оне демонске гласове.
– Бежи бре, будало! Треба да спавам ноћас, где си чуо да мачка овако риче? – у страху је Драгана брзо говорила, док се он смејао.
– Па, у фебруару сигурно…
– Улази унутра, уграбиће те нешто, после ја морам да плаћам рачуне!
01:25
Млади пар убрзо се примирио те заборавио на чудан догађај, некако природно у новогодишњој ноћи, онда када су сви срећни. Или се барем тако мисли…
– Јеси ли закључао врата?
– Иди провери.
Опет се смејао док га је ударала по рукама.
– Још мислиш на веселу мацу?
– Ајде спавај лудаку, нема везе.
Драгана је умела да се дури знајући да ће то Жарка најбрже разоружати, и да ће на крају бити по њеној вољи.
– Ах, жене… добро, добро, крећем.
Већ у опуштеном издању силазио је полако на први спрат, шокирајући се широм отвореним вратима.
Изашао је на трем гледајући вани, удаљене кућице већ утонуше у тмину а на путу није било живе душе.
– Мора да сам заборавио закључати. Стефане, јебала те лоза…
02:01
Пробудио се вриштећи на сав глас. Драгану то није уплашило, дешавало се редовно сваког месеца. Зачудило је јер се поновило другу ноћ заредом.
– Онн… он. Муцао је престрављено Жарко.
– Ко? Само смо нас двоје, безбедни смо, лепи.
– Нее, не…
Мазила га је по коси док је полако долазио к себи.
– Ни сада ми нећеш рећи шта си сањао?
– Ма… обичан кошмар, извини. Ајде да спавамо. – брзо је одустао од приче и поново утонуо у сан.
03:00
Устала је боса и буновна, осетивши неидрживу жеђ пође ка кухињи. Није јој дуго требало да зажали кад је запахну студен ваздух са доњег спрата.
Занемела је пред снежним наносом који је већ прекрио кућни праг.
Након што је закључала врата, у бесу потрча ка Жарку спремна да му одржи лекцију против алкохолизма. Није одговарао на њено драње, додире и ударце о леђа и руке.
Таман кад је помислила одустати од сувише пијаног супруга и одложити расправу за јутро, исти врисак понови свој ужасни утисак. Готово исте јачине потом испусти га и Драгана, схвативши да се сад чуло много ближе.
– Па, то као да је испред куће!
Хладноћа је обузела, и док је престрављенија но икад снажно шамарала Жарка, он и даље, налик мртвацу, лежаше без икакве реакције.
А заиста је био на ивици.
***
Ноћна мора би му стварнија од живота. Док је запомагао, ноге везане за орах осећао је све мање. Док свест копнише једино што му је било јасно, тај проклети бол у глави. Црвен од све навреле крви, губио је снагу за вриштањем висећи наопачке.
Али највише га је морила тишина, црнило и нигде неког да га избави. Нема ни Драгане.
Грана се одломи у трену кад помисли на њу, па се стропошта на снегом прекривену земљу у чуду схватајући, ништа није сломљено.
Очи су му се полако навикле на мрак, али не могну видети ишта осим тога. И осећао га је, као да га стеже, дише, обилази око њега. Као да га посматра.
Само једно светло засјаји попут напрасне наде у спасење. Одлучио је ходити ка том једином трачку у даљини густих крошњи, јер све је друго одсуство истога. Тама која га полако нагриза, чекајући погодност да га читавог усиса у себе и занавек стопи у једно.
Губио је разум вапећи да га неко што пре пробуди из сна. Његов дом исијавао је сада, али много тише, мирније до пре неколико сати, када су чекали нову годину. И не, није се ништа чуло. Сем хука ветра или нечијег завијања, није могао проценити.
– А Драгана? Где је она… Пробуди се… пробуди се!
ПРОБУДИ СЕ! ПРОБУДИ СЕ! ПРОБУДИ СЕ!
Ватромет на небу доводио га је до лудила.
Копајући по сопственом лицу, јаукао је на сав глас испред украшеног, а мртвог дома.
Тражио је стари.
04:00
На левој страни кревета дуго није било никога. Жарко то осети додирујући ледену постељу. Још бунован, тражио је снаге да устане и потражи Драгану. Раздирао га је бол у глави, и та проклета… хладноћа.
– ИНСПЕКТОРЕЕЕЕЕ…
Врисак сад прозбори јасне речи.
– Шта, који ку… – као опарен скочио је Жарко, схватајући да је прозор отворен, а да позив допире испод њега.
У мраку није видео ништа, зачудо, улична светла била су погашена.
Сада је већ помишљао најгоре; Можда су је отели неки лудаци, у истоименој ноћи свакакви уходе градом. Али ово је било село, мирно, забачено од таквих појава. Или би неко да нас заплаши?
Одбијао је дозвати то што му се мотало у уму, па налик оном болу усисавало сву његову енергију стварајући необуздан страх сваке новогодишње ноћи, у последњих седам година.
А увек је знао, то је било исто.
– Не, није она крива… није!
Лепа? Доста је зајебанције, отрезнио сам се.
Љубави… ХЕЈ!
Руке су му неконтролисано дрхтале а убрзано дисање и тахикардија преузимали управљање разумом. Напад панике истерао је оно најгоре из њега, па наједном викну:
– Остави ме на миру!
– Инспектореее… сад се чуло нормалнијим гласом, пред прагом.
Осим мрака, сада је тамо угледао и приказу која је накривљена стајала иза првог степеника. Огрнута снежно белом тканином, неразговетно је и тихо, скоро нечујно, говорила у браду.
– Десило се случајно… нисам то хтео! – и даље се тресао.
Не долази ми у снове… никад више!
Шта си урадио с њом? Шта је она крива?
Упорно понављајући питања не изазва ниједан друкчији покрет онога што је стајало пред његовим домом. Напокон се успео сабрати довољно да му крене у сусрет.
– Ја… ја, опрости ми.
Нисам желео да ударим у тебе. Стиснуо сам гас…
Трагали смо за бегунцима. Излетео си ниоткуда, у недођији…
Те проклете крошње. Тај орах, нисам видео!
Жарко је већ ридао као дете, подсвесно знајући чему се, или коме исповеда.
– Убббио…
Уббио…
Уббио си…
Инспектореее…
Промукло, храпаво, испуштао је једва јасне звукове, уз непрекидно, болно стењање.
Подижући главу горе, све грозоморне слутње сада су били пред њиме. То је малолетник, онај ког је прегазио у новогодишњој ноћи.
Лична жртва, бреме и језа коју ником није открио. Ни својој полицијској служби. Ни Драгани.
Напокон је могао гледати паклу у очи, оличеном у босом момку, потпуно беле косе. Очи као тамносиви колутови гледаше кроз Жарка, усне полуотворене из којих гамижу разни, непознати инсекти. И покров, од ногу до врата.
– Пријавићу се… обећавам!
Не долази ми више. И не дирај ми је!
– Каааааснооо… инспекторе.
– Гггде, где, где је она? – сувише је одлагао питање. Од првог трена стрепећи од одговора.
– Проооокллете кррошње… – покушај тог осмеха не беше најстрашније што га је снашло, од помисли на Драгану. И последњег кошмара.
Срце га је снажно стегло, претивши да поцепа груди и побегне у бездан. Кроз безумно трчање до вешала и драге, окренуо се на секунд ка кући, више нема авети.
На нови призор закукао је из дубине грла.
У сабласти трепераве, слабе светлости шарени лампиони откривали су чудовиште што се некад звало домом. Чинило се да спољашња тама упија боје, делове, сав живот унутра. Остављајући ту малу, шљаштећу наду у свеприсутном црнилу. Да агонија буде већа.
Тад далеки ватромет огласи поноћ.
У самртној тишини нове године само један врисак парао је небо.
– Пробуди се…
– ПРОБУДИ СЕ…
– ПРОБУДИ СЕЕЕ…!!!
04:39
– Драги, пробуди се – напокон је чуо њен глас.
~ ~ ~
Авет – биће из словенске митологије, најчешће дух умрлог човека који ноћу излази из гроба те у самртном покрову лута и плаши људе.
Мора – биће из словенске митологије које исисава животну енергију из уснулог човека, производи кошмаре и не да га пробудити.
Некрштени дани – народно веровање о периоду од Божића до Богојављења (10-19. јануар), када се „земља отвара” а мртви и зли дуси походе наш свет.
