Прошао је уморном руком кроз разбарушену, масну, смеђу, дугу косу, осетивши под прстима да није у стању да је одмрси. Није га то бринуло. Подигао је главу са некад беле јастучнице и осврнуо се око себе. Ништа се није променило у односу на претходни дан. Био је сам у својој соби.
Прво што би угледао по буђењу, које му је већ годинама представљало терет, био је велики постер окачен на једном од зидова његовог дугогодишњег места боравка. На постеру је била осликана репродукција слике Едварда Мунка „Крик”. Сетио се по ко зна који пут како је у продавници антиквитета и разних других уметнина пре десетак година купио репродукцију овог ремек дела тужног и страхом испуњеног сликара. Човек који је паковао повелики постер поменуте слике у бели папир као да је мислио: „Ко још жели ОВО да држи на зиду?!”. Брзо је продавац узео новац и пружио муштерији постер. Наш јунак га је у однео у свој дом и окачио на један од белих зидова своје собе.
Скоро деценију касније пробудио се и то јутро је било слично сваком другом. Његов дан је требало да прође као и сви ранији. Није желео, као и обично, да устаје са кревета. Снови му нису били лепи али су били лепши од његове стварности. У једном тренутку његова глава на којој се годинама налазила дуга, сада улепљена коса, неочекивано је пала на јастук. Отворене очи су се без уплива његове воље затвориле. Покушао је да их отвори али као да су биле залепљене. Руке су покушавале да се одвоје од постељине на којој је лежао. Без успеха. Ноге су биле у истом стању као руке. Помислио је да је паралисан. Тада је поред себе угледао две фигуре, које су се налазиле насликане у позадини слике чију је репродукцију држао на зиду. Безличне приказе су почеле да га вуку свака на своју страну. Осетио је како га повлаче ка мосту са слике „Крик”. Није могао ништа да каже, иако је вриштао од страха у себи. Довукли су га до насликане ограде. Црвено небо са плавим детаљима и поглед у оног једва обликованог, централног јајоликог лика, који је сада у даљини показивао сав страх, сву тугу, сав ужас аутора слике у којој се наш јунак препознавао, су постали претња. Није у њему у том тренутку сусрета са ужасом било ни трунке храбрости која би га можда поштедела судбине која му се цинично смејала. Безличне фигуре су га нагнуле над шипке моста и гурнуле у плаво жуто црвенкасту густу течност. Падао је уз врисак, који је сада одјекивао свуда око места његовог утапања.
Осетио је да попушта снажан парализујући страх. Осетио је поново удове. Мутна вода га је гушила, покушавао је да исплива, враћао се страх који га је одржавао. Викао је, дозивао помоћ али није било никог ко је могао да га чује. Коначно је успео да се попне на мост са ког је пао. Тада је угледао оног који га је осудио на судбину коју је десетак година подносио. Појава која је манифестовала извор свих његових страхова, крај и почетак његове мржње, није била безлични лик Едварда Мунка. Ова фигура је стајала пред њим смешећи се невино. Имала је његове очи, усне, косу, висину. Био је то он. Гледао је себе некад давно срећног и испуњеног радошћу. И себе „другог” огорченог, увек склоњеног из видеокруга људи. Видео је свој лик који није био он. Тај лик је будио у њему мржњу, жељу да се свети свету, најгоре осећаје који су уз несигурност довеле до гомиле страхова које није знао где да пошаље. Страх је почетак сваког зла…
Све је почело када је имао четрнаест година. Свет је постао опасно место за живот. Није желео да излази из собе а школовање је потпуно занемарио. Чинило му се да је све што је ван његове собе, стална опасност. Затворио се у свој свет у ком је било најсигурније. Људи су били извор његовог страха, зла. Сећао се Сартрове дефиниције пакла: „Пакао, то су други.” Чинило му се да су те речи најбољи опис света који га окружује.
Није могао да види да изван тог пакла постоји лепота у љубави и да свет не мора да буде застрашујући амбис већ ливада препуна мириса и боја. Претили су му, у потаји његове оболеле свести, демони које је пустио у свој свет и који му нису дозвољавали да буде слободан. Људи су изгледали као јајолико биће са слике коју је једном негде видео и упамтио. Родитељи су покушали више пута да га извуку из кревета и заинтересују за свет, који је ипак био леп. Доводили су и лекаре. Све узалуд.
Једног дана, годинама касније а десетак пре догађаја описаног на почетку ове кратке приче, устао је из свог кревета и оцу и мајци, који су били изненађени али и обрадовани, рекао да излази. Затражио је и нешто новца, који су му узбуђено дали не питавши зашто му је потребан. Вратио се брзо и њихова радост је нестала када им је показао зашто је изашао. Пред њима је одвио постер урађен по слици Едварда Мунка „Крик”, рекавши им да је то слика коју је давно негде видео и да је данас морао да оде да је нађе и окачи на зид своје собе. Дугогодишња изолација, депресија и можда још нека несхватљива ђавоља обмана невиног бића се наставила. Вратио се својој самоћи.
Пар дана касније, мало по куповини постера, његов брат близанац је показао њиховим родитељима индекс пун десетки. Родитељи су га хвалили и видело се да су поносни на свог другог сина, оног који је остваривао њихове наде. Наш јунак је све чуо у својој осами и осетио снажну мржњу према том свом „другом ја”. Осетио је да је још мање вољен него раније иако су их родитељи волели једнако. Док је његов, пар минута млађи брат, имао све, пријатеље, жељу за животом, он није, услед свих демона који су се населили у његовом уму, имао ништа. Те ноћи, пре десетак година, узео је велики кухињски нож и пошао у собу свог брата. У стању великог страха који га је у том тренутку обузео, близанац се учинио као извор свих зала која су га задесила. Страх је могао бити елиминисан само уништењем онога ко је био његов дугогодишњи извор. Крв која је потекла из тела, које је било готово идентично његовом, му је дала на пар тренутака осећај задовољства. Тада је младић који је био на поду у локви крви нагло скочио и почео да се цинично смеје гласно толико да је његов егзекутор извукао нож из тела. Тада је наставио да пробада небројиво много пута тело свог брата. Међутим, чинило му се да је крваво тело било неуништиво. Стално је лик био пред суманутим младићем и деловало му је да није у стању да га уништи. Слика коју је видео није била насликана руком великог сликара. Била је то слика ужаса коју је видео један болесни ум који није желео или није могао да се избори са страхом који му је донео само патњу.
Када су њихови родитељи ушли у собу затекли су једног свог сина у локви крви, али на срећу још живог, док је други тресући се убадао ножем свој одраз у већ сломљеном, великом собном огледалу. Када је престао са убадањима само се гласно насмејао и рекао: „Коначно је мртав…”. Испустио је нож и пао на земљу. Мајчин крик и очева туга су сину који је покушао да усмрти свог брата близанца дали осмејак којим је пошао касније колима Хитне помоћи у своју будућност.
Задњих десетак година је на психијатријском лечењу. У његовој соби су му дозволили да стави репродукцију слике која је показивала његова осећања, ужас постојања и зло које је увек само последица страха. Брат га понекад посети, али увек на кратко јер наш јунак верује да је убио свог близанца. Чак ни његово појављивање не може да га разувери у суманутој идеји да је братоубица. Кад види брата у његовом уму је он само присећање на крваво тело које се пред њим цинично смеје и пада у самртном ропцу. И он је за њега одавно мртав. Родитељи понекад покушавају да га увере да је његов брат, сада већ адвокат, жив али узалуд. Наш јунак, или боље антијунак, је још увек у свом кругу страха, за који би неко рекао да је сам себе осудио. Да ли је за његово стање заиста одговоран само он или још неко, не може се са сигурношћу рећи. Са сликом, која је хранила његове мисли најтужнијим и најужаснијим деловима битисања на које је био осуђен, он живи поистовећен са Мунковим насликаним очајем.
И тог јутра, скоро деценију од покушаја убиства брата, кад се пробудио и кад су га повукли у воду ликови са слике, он је једнако несрећан као и сваког другог дана. Борави на мосту туге са слике која осликава његово унутрашње биће и са којим се буди и тоне у сан. У својим тренуцима очаја верује да је он, братоубица, отишао на пут вечне осуде, вечног страха, без кајања и вечних питања на које нема одговоре. Без осећаја покајање и покушаја бега из мрачних дубина у њему борави за вечност крик, Каинов крик.
