– Аман, дете, верујеш ли ти у нешто? – пита ме баба.
Од Београда до бабине старе куће треба ми сат вожње. Остала је овде сама, и ја кад год могу дођем да је видим. Седимо сад на трему те старе куће коју сам заборавила кад је саградио неки мој прапрапредак. Како изгледа, може још десет генерација да надживи. Можда и више.
Седимо на шамлицама и требимо грашак. Посвећено слушам звук младих куглица у сусрету са празном ванглом.
– Чујеш ли ти мене? – не одустаје.
Бројим у себи. Питам се којом је то магијом обдарена ова жена кад редовно успева да ме увуче у неке свемирске разговоре од којих ме после три дана боли глава. И после сваке посете зарекнем се нећу више никад да јој дођем, ал’ ево ме опет. Требим грашак. Трудим се да је не повредим, али и стрпљење, као и много другог, све чешће очас оде бестрага.
– А како се то верује? Нису то клемпаве уши па да наследиш! Је л’ ти знаш, баба, причу о Усуду?
– Не знам на коју мислиш.
– На ону кад је делио новце.
– Баш ту не знам.
– Пробуди ти се Усуд једно јутро, напољу сунце ударило, све блешти. Он сав срећан, смеје се ко луд на брашно, завуче обе шаке у ћуп поред кревета. Поче да вади златнике, да их баца на земљу и да виче: „Како мени данас, тако вама довека”. Пробуди се друго јутро. Оно посивело, па се наоблачило. Наоблачио се и он. Завуче поново руку у ћуп и извади шаку сребрњака. Док их је бацао на земљу, говорио је: „Како мени данас, тако вама довека”. Кад трећег јутра, ударила киша, не престаје. Небо црно. Узе из ћупа неколико бакрењака и намргођен их побаца на земљу. „Како мени данас, тако вама довека”.
– Какве то везе има с вером?
– Има, баба. Ја верујем да се цео Балкан родио тог трећег дана. Ђавољи бакрењаци!
– Ајд’ не хули, Стано! – опомиње ме тихо, али касно.
– И што ми даде то глупо име да ми је знати?! Ко се још зове Стана?!
– Кад се родиш, па добијеш име, није то име тек тако. Многи прођу кроз живот, а да се никад не запитају. На њега се само одазивају. Некима је терет, неки се стиде. Неки га промене. А то није добро. Је л’ можеш крст да мењаш? Не можеш. Исто је и са именом. Дала сам ти га да не идеш главом кроз зид. Да знаш кад да станеш. – Све тихо, све полако прича, не диже поглед.
Избројала сам до три.
– Где ти је син? Где ти је унук? – стрпљење „ћао”!
Не одговара. Гледам како дрхтавим рукама отвара махуне. И буде ми жао. До неба. Не вреди сад. Од пупка осећам љутњу како расте. Пење се до носа. Устајем.
– Бог с тобом, дете – чујем је.
– Бог с тобом, баба, са мном никад није био – из немоћи и даље сикћем на њу ни криву ни дужну.
Палим цигару, силазим до воћњака. Ништа ме не смирује. Враћам се, стојим изнад њених погрбљених леђа.
– Иди запржи онај пасуљ – истим тоном, ваљда да ме не гледа неко време.
У кухињи русвај. Махнито перем судове од доручка, бришем сто, правим запршку. Додајем љуту алеву. Много љуте алеве.
Отац, цео живот у војној служби, службено остао затрпан негде у Вуковару. Брат се вратио из истог града. Ја са стомаком до зуба. Чекам прву бебу. Брат ме љуби у стомак. Ретко ме љубио и у образ. Видим није добро. И све горе. ПТСП жестоко прорадио. Дијагноза – параноидна шизофренија. Четрнаест година патње. Хеј, 14 година! Мало заглави „Лазу”, мало кућа. Кад год оде у болницу зове да му донесем Сјенкјевичев „Quo Vadis?”. Кад дође кући попије сво млеко које сам тајним каналима набавила за дете.
Чувене „берићетне” ’93, ’94. Нема ничега. Нема ни нас. Да можеш тако само да легнеш па да умреш. Ал’ не можеш. Брат се здружио с канцером плућа. Говорио ми је: „Уморио сам се, секо. Ово је рак душе”. Тражио је да му донесем кремпиту из Сремске. Улазим у болницу, идем ка соби. Сестра ме препознаје, прилази, изјављује саучешће, каже:
– Ставили смо га у кесу!
– Какву кесу, јебем ли вам све!!!!
Чујем себе како се дерем: – А кремпита?!! Ко ће да је поједе??!!
Тражим да га видим. Не плачем. Само га љубим. Нико ме не дира. Пуштају ме. Била сам у Вуковару пре пар година. Фини неки људи. Љубазни. Личимо. Ни њих ни нас нико ништа није питао. Нико нам се није извинио. Ја јесам. Свима.
Сретнем једном Петровићку. Другарицу из основне. То су оне особе које памте све живо и које вас у пет минута обавесте о свим срањима што планетарним, што комшијским. Душевно се храни трагедијама и лошим вестима. Нисам могла да је избегнем. И редовно почиње са „само да ти кажем”.
– Само да ти кажем да ти је Аднан у Хагу. Чула сам да је био главни у неком логору за Србе.
Питај бога кол’ко ће да добије. А можда га и ослободе, ако има добре адвокате, – меље ли меље моја школска.
Гледам је бело. Не сећам се ни ко сам ја, а не ко је Аднан. И чуј, МЕНИ је у Хагу.
– Ти си, бре, излапела начисто, – схвата ситуацију – сећаш се кад сам пре сто година преко феријалаца била на Требевићу, па упознала ону двојицу ортака Мирсада и Аднана. Па они после дошли код мене у госте, па се он зателебао у тебе ко сом – нагрди она човека начисто, али ми је помогла да се сетим.
У животу нисам добила лепша љубавна писма. Паметна и топла. Још увек су негде сачувана. Не знам кад сам последњи пут отварала добра сећања. А могла бих. Покушавам да сварим, непроверену, тек пристиглу информацију. Спајам неспојиво.
– Да ја теби кажем. Онај Аднан сигурна сам да и даље неком пише најлепша љубавна писма на свету. А тај ТВОЈ у Хагу, што се мене тиче, могао је и да се не роди.
Е сад, доста.
– ‘Ајде да ручамо. Направила сам и салату од слатког купуса. Добро сам је закиселила, баш како волиш.
Излазим на трем. Пуна вангла грашка. Баба седи и пиљи у њега као да броји зрна. На мој глас устаје послушно. Седамо за сто, чује се само звучно цоктање. Од љутње остао само пасуљ љут.
– Верујем, баба. Знаш у шта? У љубав. Ценим да је заљубљивање дар. Негујем га и редовно заливам. И не одустајем. Чак ни од људи.
– Бог с тобом, дете.
