Ишчекујући да чујем своје име како га нежни анђеоски глас из звучника изговара, седим у великој прозрачној соби испуњеној белом светлошћу, за коју се од почетка питам одакле долази и замишљам лица, моје супруге и наше двоје деце. Последњи пут сам их видео пре шест месеци и тада су ми деловали весело и раздрагано, помало незаинтересовано за мене, али су ми ипак донели поклоне и нису заборавили мој омиљени колач: штрудла са маком, која је мирисала тако топло, тако слатко и тако далеко…
Овде сам скоро годину дана и полако се навикавам на белу светлост која ме окружује са свих страна. У првих пар месеци мог боравка овде често се из звучника чуло моје име, које је изговарао нежни анђеоски глас. Али сада…
Разумем ја да нисмо више заједно сваког дана и да они имају властите животе и да нисам више део њихових јутара, поднева, сумрака и ноћи. Човек би помислио, ја сам помислио, или тачније надао сам се да сам дубље и јаче уткан у животе мојих највољенијих, али сада схватам да су то ипак туђи животи.
Често размишљам о Ани и Марку. Ана је моја девојчица и сада има скоро тринаест година, а Марко, мој дечак, је пре два месеца напунио девет. Много их волим и то је све што сада могу да им пружим. Решавање тешких домаћих задатака и одговарање на питања која само радознали дечак може да постави за столом док траје ручак сада су нестали и само су део мог и надам се њиховог сећања. А она, моја супруга, и последњи пут када сам је видео била је заносна. Увојци црне косе падали су јој на рамена, уска хаљина је пратила линију њеног тела, а до мене је допирао мирис парфема. Очи су јој светлеле сјајем због којег сам је заволео и који ни на трен, чак и када је била тужна, није нестајао.
За време последњег сусрета мало су са мном разговарали. Поздравили су ме и онда започели међусобне разговоре. Вероватно им је, као и мени, било довољно што сам ја ту поред њих. Желео сам да их загрлим, изљубим или макар додирнем али правила су била јасна и строга: нема било каквог контакта и поклоне, ако сам добио, могу да узмем тек када се они који су их донели удаље.
Нисам био сам у чекаоници, да тако назовем ову просторију у којој седим, иако ни једна табла није посебно наговештавала њену намену. Било је ту једно прилично шаролико друштво, жене и мушкарци, старији и они мало млађи. Са некима сам се дружио свакодневно јер смо и дошли отприлике истих дана. Друга лица су ми се чинила познатим мада нисам имао баш јасну представу када и где сам их први пут видео.
Највише сам уживао да разговарам са једним, мало старијим од мене, човечуљком. Носио је наочаре и волео да чита књиге, коса му се већ проредила и на залисцима постала бела. Са њим сам могао да причам о свему и свачему, осим о породици јер је он није имао и просто није умео да састави реченицу на ту тему. Никада се није женио и никада му нико није долазио у посету. Нисам сигуран да је због тога био тужан, мислим да га је самоћа потпуно обавила и да би се одвојен од ње борио за ваздух као риба на дну дрвеног чамца. Са мном је причао али нисмо постали блиски. Неоптерећени било каквом идејом да ће нас разговор повезати или зближити и тиме створити правила која одређују шта треба или шта не треба рећи свом саговорнику, уживали смо у причању. Нисмо се чак ни надмудривали, није уопште било постављено питање ко је у праву. Некако нигде нам се није журило и ништа нисмо желели да постигнемо, само смо разговарали, слушали један другог, чак се и смејали. Наше дружење је могло и да се заврши овог тренутка и ни један од нас двојице не би био ни тужан ни несрећан због тога, већ би се радо сећао времена проведеног заједно. Када ништа не очекујеш, пуно добијаш.
Ја још увек очекујем да чујем своје име, скоро ће подне. У чекаоници је сада више празних столица и види се блага забринутост на лицима нас који смо још ту. Да ли ће нам неко доћи у посету или ћемо разочарани дочекати крај овог дана. У ствари, ако нам нико не дође у посету у наредном сату готово је сигурно да до краја дана наше име неће бити прозвано.
Да бих скратио време и чекање учинио подношљивијим започео сам моју малу менталну игру коју сам осмислио пре пар месеци. Наиме, моје сећање, па самим тим и мој живот, се састоји од две јасно раздвојене целине. Први део мог сећања почиње магловито, мојим детињством. Слике из тог периода су нејасне и мало их има. Са великим напором могу да створим мирисе и укусе из тих безбрижних дечачких дана и то објашњавам великом раздаљином која ме сада дели, на временској оси, од тог доба. Како су се догађаји на тој временској скали ближи тренутку садашњости, то су слике, мириси, емоције па чак и изговорене речи оно што чини сећање.
То је све потпуно уобичајено и део је пређашњег искуства. Ипак, на тој временској скали постоји, по свему судећи, један кратак период који је за мене потпуно недоступан, црн, лишен боја, звукова, мириса. Зид. Зид у мом сећању и ја, као и сада, покушавам да на том зиду створим менталну слику врата која ће ми омогућити да завирим са оне стране баријере.
На вратима нема ни кваке, ни кључаонице, непрозирна су, и зид у којем се налазе протеже се у недоглед и лево и десно и на њиховом прагу стојим ја. Пробао сам да их гурнем или подигнем али као одговор на просту силу врата су остала потпуно равнодушна, нису се померила ни за делић милиметра, нису чак ни зашкрипала. Оно што ме је збуњивало је зашто је мој ум створио тако необична врата, било би једноставније да имају кваку. Нисам умео да решим загонетку врата и зато сам своју пажњу усмерио на зид. Надао сам се да бар негде, у том зиду, постоје избочине које ће ми помоћи да се попнем уз њега, али што сам се више удаљавао од врата, истражујући зид, осећање узалудности је постајало стварније, а потреба да се вратим јача. И тако сам сате проводио пред вратима. Једини закључак до којег сам дошао је да су та врата магична и да је потребно да откријем лозинку која ће, када је изговорим, покренути скривени механизам и отворити их.
Занимљиво је што део мог сећања који недостаје одговара периоду од пре годину дана, тачније, данима који непосредно претходе мом доласку на ово место. У једном тренутку сам на послу у својој канцеларији, а следећег се будим у мојој новој соби окружен белом светлошћу и непознатим лицима. Између та два тренутка стоје чврсто затворена врата. Објаснили су ми да је то амнезија, као да то већ нисам знао, и да је потребно време да се сећање врати. Нико није хтео да ми каже како сам доспео на ово место јер би то, како кажу, лоше утицало на мој опоравак и можда га чак и спречило. Уосталом, и то су ми рекли, сви који су ту са мном пате од истог проблема и до сада се није десило да не дође до опоравка, само некоме треба мање, а некоме више времена. То је све у реду, само нисам очекивао да је амнезија тако уобичајена појава и то ме је мало збуњивало.
Опет сам пред вратима, хладна су на додир, трудим се да докучим реч која ће их отворити и по први пут ми пада на памет идеја да зид крије полугу или скрива дугме које ће активирати механизам. И било је тако, не полуга, не дугме, већ писмо.
Обична бела коверта без икаквог имена на њој које би јасно ставило до знања коме је намењена, али како су ово била моја врата нема сумње да је и писмо за мене. Коверат сам нашао иза једне олабављене цигле. Није било тешко и готово сам сигуран да је неко то писмо оставио тек недавно и да је неправилност у зиду коју сам овог пута уочио створила у мојој глави мисао о тајној полузи или скривеном дугмету.
Стојим пред вратима са белом ковертом у руци и питам се да ли сам спреман. Иако је још нисам отворио знам, осећам, да је унутра лозинка која ће ме одвести на другу страну непрегледног зида баш кроз ова врата у која сам тако дуго гледао. Цепам коверат и из њега извлачим парче пресавијеног папира. На њему је моје име исписано мирним и сигурним рукописом. Сада више нема дилеме, писмо је намењено мени. Спреман сам. Отварам лист папира и на њему су две речи, исписане истим оним сигурним и некако умирујућим рукописом:
Мртав си.
Нисам одмах прочитао текст наглас, пустио сам да се та мисао увуче у моју главу и направи ред. Све што ме је последњих годину дана збуњивало сада је добијало смисао. Тихо сам изговорио:
– Мртав сам.
И механизам се активирао. Врата су почела полако да се померају у страну. Како су се врата отварала тако су се у мојој глави појавиле слике: моја канцеларија и гомила узбуђених људи. У средишту те канцеларијске збрке био сам ја. Доживео сам срчани удар и нешто касније умро на путу до болнице у колима хитне помоћи. Сада је све било јасно, сећање се вратило и осетио сам олакшање и пријатан мир.
Већ сам једном ногом прешао преко прага када је до мене дошао звук анђеоског гласа који изговара моје име. Неко је дошао да ме посети, моја породица. Они већ одавно иду својим путем, а ја управо крећем својим. Врата су се поново затворила али овога пута иза мојих леђа.
Време је.
