Касно летње поподне увијало се око сиве црквене порте, па лењо, преко сивог брега, спуштало низ прашњав и сив сеоски друм. Нигде живе душе. Ниоткуда ни цијук, ни лавеж, ни мукање, ни блејање, ни кукурикање, ни рзање, ни гроктање, ни реч. Ништа. Ретке муве јаром залепљене на прозорска окна, затечене у необичним положајима, личиле су на тек започету композицију више него наивног сликара.
Како су касна летња поподнева мајстори за свакојака изненађења, то су и баш данас, баш у овај сат, решила да приреде једно. Кренуло је од оних мува са платна наивног сликара. Најпре су се тихо огласиле, дозивајући саплеменице, па унезвереним ројевима кренуле у потрагу за скровиштем. Нервирајући једна другу, прегласно су зујале и сваки час мењале правац. Из штала и обора допирала је какофонија остатка менажерије. Стидљиво, па све страственије, југовина се сјурила у село. Карактерно непредвидива сад се већ помамно поигравала свим што јој се нашло на путу. Врели талас дизао је прашину у вртлозима, ситни жбунови летели су до неба и уз тресак се приземљивали на неком другом месту, мењајући тако доскорашњи екстеријер.
Кроз сиве крошње сиви ветар је дуго лудовао. Уносио немир у све што дише. Сиве жене ужурбано су скидале сиви веш са сивих жица. На зиду сиве сеоске школе, цвилела је сива дрвена табла. Стогодишња опомена, дубоко урезана краснописом „СТРОГО ЗАБРАЊЕНО СПАВАЊЕ”.
Незаинтересован за оно што је оставио иза себе, савладан досадом, југо се без освртања упутио даље. Најудаљенија од центра села, заборавивши кад је саграђена и ни по чему различита од осталих, настанила се мала, наравно сива, кућа.
– Шта си сад смислила? – длакави, сиви лењивац пружио се колико је дуг.
– Видећеш.
– Милкицееее… – ускочио је у крило и упиљио у њу паметним окама.
– Боље би ти било да се сетиш како се мјауче, него да ме милкицаш. Не памтим кад сам те чула последњи пут.
– Престани да правиш глупости. Не могу више да те спашавам. Матор сам – видно узнемирен, Сивац се мотао око њених ногу.
– Склањај ми се с пута, јер сам много љута – Милка се насмеја и чупну му леви брк.
Сагну се и испод кревета поче да вади, уредно сложене, метре и метре платна. Ситан сиви вез. Сасвим нежно стави платно на сто и отвори један крај. У мору сивила, заруменеше се црвени цветови.
– Ти више немаш памети! – пренерази се Сивац – шта сам, јадан, богу згрешио па ме даде теби?!
– Ћути и пусти ме да завршим. Остао је још један.
– И каква ти је то боја? И одакле ти?
– Рекла ми је нана да је црвена. Нашла сам на тавану.
– А је л’ знаш да ћеш због те боје да останеш без главе?!
– Знам.
– А је л’ знаш да ћу због твоје боје и ја да останем без главе?!
– Знам.
Мачак ућута и склупча се поред столице на којој је девојка седела и пажљиво боцкала иглом. И тако, свако у својој тишини, сачекаше поноћ.
– Завршила сам. Устај!
Месец, ко тепсија, помагао је људима без сна да и у ово доба наставе са заосталим дневним пословима. Њих двоје једва догураше тешку балу до врата, па преко прага, на улицу.
Сивац је у тишини следио. Лагано су је одмотавали по прашини. Нико ни да их погледа. Народ је, напросто, заборавио да се чуди. Девојка дохвати крај платна и чврсто га привеза мачку за реп.
– Хајде сад, пријатељу! Високо. Преко свих кровова.
Он полете. За тили час врхови кућа се обукоше. Ваздухом се тихо ваљао мирис расцветалих булки.
– Сивкооо, пожуриии! – зевајући, Милка се тромо спусти на прву клупу.
Последње што је осетила било је топло, меко крзно у наручју. Мушкарац на њиви. Дечак и пас. Мама за шпоретом. Затечено, сиво село утонуло је у дубок сан.
Пожелимо им лаку и дугу ноћ.
Једном, кад им сване и пробуде се, можда ће се сетити да су некада сањали у боји.