Земља за моје босе ноге

Одувек сам волела равницу. Како зароним у оне сунцокрете, све тамно из мене исцури моментално. Давила сам све око себе како ћу једног дана да имам салаш. Мали, најмањи. Па јато гусака. Белих, најбељих. Мислим да ме нико није разумео, сем мене. После деценије ван земље, спремала сам се за повратак у Србију и управо показивала Марку, мом најслађем и најбољем италијанском пријатељу, слике војвођанских ушорених села.

– Не разумем. Нећеш много људи око себе, а куће све једна до друге. Заборави на приватност. Колико видим ни ти твоји суснцокрети нису близу. Док стигнеш до њих има да се окозиш. ‘Ајмо даље. Теби треба нешто, чим отвориш врата, пусто и зелено. Много земље за те твоје босе ноге.

Био је у праву. Данима сам на нету опсесивно чешљала огласе, кад налетим на симпатичну понуду. „За нас је био рај, можда ће бити и за тебе”. Број телефона поред и ништа више. Позовем. Отишла сам да упознам понуђено. Све је истог трена изабрало мене за будућег власника.

На врху пропланка приземна дрвена кућа, површине 80 квадрата, опшивена каменом цоклом, отприлике метар од темеља. Око ње и низбрдо мирише двадесет ари тек покошене траве. На дну падине овећа бара.

– Нисмо хтели да је исушујемо. Било нам жао живота у њој, а нама не смета. Неким чудом не смрди, ни кад се ухвати жабокречина. Као да се сама чисти, – рекла ми је лепа млада жена док ме водила у обилазак.

Тек мени неће сметати.

Око целог плаца шарена шума. Одмах по уласку у кућу пукне повећи простор у коме су кухиња и дневни боравак. Из њега се улази у две одвојене спаваће собе и купатило. Струја повремено нестане, воде има увек. Испод куће, целом дужином, укопан је подрум, а изнад, такође целом дужином, уз пар носећих греда, цакум-пакум сређено поткровље.

Продавали су све у пакету, плац, кућу и ствари у њој по више него разумној цени. Нисам се ценкала. И док сам трепнула било је моје. Стигла сам у рај.

* * *

Први снег на Тари, уз њега и први Божић који проводим сама. Тог дана грејала ме је слика једног давног седмог јануара проведеног код бабе и деде у селу.

Док пахуље и ветар ратују напољу, у кухињи смедеревац само брекће. И ми с њим. Тек завршили свечану вечеру. Неко од старијих објави: спавањац! За спровођење у дело ове наредбе мораш да пређеш у другу кућу, ујакову. Трудиш се да претрчиш (читај прелетиш) ту кратку раздаљину јер се, у најбољем случају, надаш да ти неће ампутирати смрзотине на ногама.

Улетимо у собе. Ако је напољу -10, у њој је бар -15. Како сам једина девојчица у групи од шесторо, баба Стоја у стопу прати само мене. „Скидај те џоке”, смешка се док наређује шта да радим. Залеђена, свлачим одећу, облачим пиџаму и не могу да узвратим осмех, јер како рекох, залеђена сам. „’Ајд, пењи се”, наставља истим тоном. Домогнем се некако високог, тада ми се чинило, кревета из Принцезе на зрну грашка и легнем ко проштац. Зуби мало цвокоћу, ал’ ко те пита, лези и жмури. Сад иде најбољи део. „Да те бака лепо ушушка”, каже и уз дахтање, залива ме бетоном. Дуња, па преко ње серџада. Од мене остао само нос. „Лаку ноћ”, тихо затвара врата за собом.

Сама, у мраку ледаре и ставу мирно испод планине, чујем месечину и снег. Нешто се дошаптавају.

Дам некоме онај осмех, који малопре нисам могла и истог трена ме клепи сан.

За њега кажу као јагње.

Сигурна сам да су све бабе исте. Ствар не мења и да су царице.

Сигурна сам да су све дуње и серџаде исте. Ствар не мења и да су царске.

Само снег није.

Само месец није.

Кад ми је, после неког времена, осама прешла у навику, затицала сам себе како разговарам са свим што дише. Неке доживљаје сам бележила јер су ми се чинили важним за упамтити. Сусрет са дивокозом записала сам под насловом „Док сам била дивокоза”. Текст преносим у целости:

Путоказа има разних. Неке не приметиш, о неке се само очешеш, неке случајно поломиш, неке намерно згазиш.

Кад треснеш у зид на крају слепе улице, па чворуге расту и ти више ниси ти, већ дворог, схватиш да је мало глупо да идеш кроз народ с роговима на сред чела и да је требало пажљивије да ходаш.

Неко схвати, неко никада.

Ево, на пример, мој случај. Годинама ме разни неки грде „не буди глупа, док не научиш да тражиш, нећеш имати”. Не вреди. Упорно мислим, док не одустајем од давања, имаћу. Кад једно јутро, почеше израслине на сред чела да расту. Па све веће, све опасније. Мене жив срам поједе. Где ћу оваква? Скупим прње, па у свет. Рачунам, тек мало да омиришем. Можда се вратим себи. Прођоше године док сам докучила, пашњаци свуда исти.

Вратим се у завичај и схватим. Док ме није било, сви порасли. Порасла и ја. Нико више не вуче ни за рог ни за реп.

Мирна, лежем поред оне с четири листа. Пажљиво да је не повредим.

Телефон сам бацила.

Џабе зовете.

Ето. Укратко мој, дивокозин животни итинерер.

* * *

И на овој планини време тече, само мене ретко обавештава о томе. Тек кад ми случајно падне поглед на телефон или компјутер сазнам тачан датум и сат. Та информација задржава се у мом памћењу колико и поглед. Исто је и са одласком по потрепштине. Најпоузданије рачунам по нестанку цигарета. Отприлике на сваке две недеље сиђем до Бајине Баште у већу набавку. Моје најближе комшије, а то се овде мери у пар километара, су Миле с горње стране куће и Илија, низ доњу падину. Обојица имају велика домаћинства и вредне породице. Кад идем у варош обавезно зовем да питам да ли би требало и њима нешто да донесем.

– Миле, одох до Баште, је л’ ти треба нешто?

– Не треба, лепа, одосмо и ми још мало. Данас је вашар.

– Какав вашар? – питам.

– Данас је Свети Прокопије.

– Који ти је тај?

– Па, прочитај на том твом сокоћалу, паметнице. Ајд, у здравље, чекају ме ови моји.

– У здравље, Миле. Лепо се проведите.

Послушам Милета и седнем да се Св. Прокопије и ја лепо упознамо. Читам, прва реченица каже: „Заштитник деце и младенаца.” Па, лепо, помислим. Читам даље: „Дан погодан за свадбе јер овај светац благосиља младенце. Данас избегавати купање у реци, избегавати копање и сахрањивање. Не ваља бости ни земљу, ни платно јер није добро због уједа змија.” Да бодем немам шта, нећу се удавати, а надам се, ни сахрањивати. Значи, све је добро. Пређем на биографију. Кад сам стигла до реченице „…и он радосно простре главу своју под мач…” ту ми се желудац попео у грло.

Угасим сокоћало, ускочим у ауто и брзом брзином стуштим се у град. Једва сам успела да се паркирам. Гомила кола, скоро једна на другима, у широком луку око улица затворених за саобраћај.

Мало псујем, али не много и не прегласно. Чуће светац.

Стојим у реду пред касом. Како сам већ свикла да се бавим малим стварима, најмањим, посматрам лица људи око себе, играм се питањем ко је скинуо маску, а ко заборавио да то уради.

Иза мене старац, ценим у деветој деценији. Купује само хлеб.

Ја: Изволите, испред мене. Ово моје ће да потраје.

Он: А не. Ја сам стара гарда. Сад ћу да вам испричам нешто. Личи на фазон (чуј, фазон, откад нисам чула овај израз) а можда се и стварно догодило. Улази дама у аутобус. Сва седишта заузета и на њима само мушкарци. Дама: нигде каваљера. Један од путника: има каваљера, али нема места. Да сам се ја тамо затекао, устао бих.

Насмејала сам се и пожелела симпатичном декици леп дан.

Ето, десио се тек да ми потврди да његова врста каваљерска, иако се слабо пелцује, ипак није изумрла од рата наовамо.

Тако сам се добро осећала после овог сусрета да је било неприлично да се одмах вратим кући.

Потрпам купљено у гепек и упутим се ка централној гужви. Тезга до тезге. А на њима! Сетила сам се неке дечје песмице коју сам давно склепала: „Бубамарин нос, од ајкуле сос, и магла у флаши, зубало у чаши. Рогови од змије, паукове скије, шеширић за муву, фармерке за буву”. Кад, привуче ме једна на којој ништа од овога. Све сама лицидерска срца. Ништа друго. Различитих боја, величина, шара, натписа. Одокативно, бар 100 комада. Буцмаста, од увета до увета насмејана, жена каже: Бирајте.

И бирам. За све које волим. Пуне руке срцуленаца!

А да причамо мало о љубави? У овој драматичној, искривљеној, тамној, превртљивој свакодневици. Шта кажете, површно? У овом свеопштем лицемерју и проституисању на свим нивоима. Шта кажете, неумесно? Нема тог мрака и нема те анђаме која може да ме убеди да је лек у розе или плавој од три милиграма. Само право, пут до срца је, без грешке, ту негде.

Ево, видите! – дошло ми је да вичем поред тезге.

За оне који га немају!

За оне којима је поломљено!

За оне којима је мало једно!

За оне којима је, како је говорила баба Стоја, „срце на крај гузице”, молба: вратите га на право место!

Послужите се!

Прокопије и ја проведосмо један добар дан.

Сутра ће година како сам овде. У редовној сам комуникацији са свима који ми значе, а који троше време и душу у бетонској вреви. Шаљемо једни другима СМС поруке, дописујемо се мејловима, виђамо преко Вајбера, чујемо телефоном. Све је ово почело да ми смета. Имала сам утисак привида. Брза интеракција која оставља блед траг.

Вратила сам сећање на неке давне београдске године када је у нашем крају трошио ђонове један добар, најбољи поштар. Сетила сам се и имена, звао се Зоран. Једном сам му рекла: „Слушај, Зоки, свима којима носиш пошту даћеш моју адресу. Па нек пишу шта им падне на памет, али руком. Ужелела сам се, човече, писма, разгледнице.”

Сваки следећи пут кад би ме срео, следио је миг и осмех око главе: „Нисам стигао данас, сутра ћу.”

Увек и свима је делио тај осмех као да му га је неко залепио на лице и под претњом смртне казне му наредио да га никада не скида.

Једне недеље га није било. Па ни тог месеца. Чули смо касније да је тешко болестан.

Оне који су га мењали не знам да ли је ико видео. Као духови, само поубацују коверте у сандучиће и нестану.

Вечерас желим да оживим Зорана и све поштоноше који знају за осмех. А сутра… Сутра ћу свима послати писмо уз П.С. очекујем исто.

Тек је преузео смену, већ се уморио.

– Хајде, друже, издржи још овај дан. Од сутра, пензиција. Па кућица-слободица. Па баштица, па дивотица – мрмљао је себи у браду. – Нисам прешао ни три улице, душа ми је у носу. А чини ми се да сам, колико јуче, био бржи од голуба. Морам да се одморим, не вреди.

И седе на тротоар. Погледа снуждено тешку торбу, пуну коверата. Завуче руку дубоко и извади један.

– Рачун.

Завуче поново.

– Рачун. Рачун! Рачун! – сад је већ викао – Где су писма?! Она права! Девојачка, љубавна, миришљава, пријатељска, војничка! А? Где су?! Где су разгледнице? Сад одеш у Занзибар, нико не зна да си био! Па Нова година?! И нема везе што си близу, пошаљеш честитку да се зна да том и том и писмено шаљеш лепе жеље! А тек маркице! И? Где је то, питам вас?!

Коверте ћуте.

– Некада су и писма и разгледнице говориле, а ви? Не умете да бекнете! Некада су, кад ме виде, викали срећни „хеј, иде поштар!”, а сада шапућу „јооој, опет поштар!”. Ма, доста ми је.

И поче жустро да избацује садржај торбе. Јато папирнатих птица грабило је ка небу.

– Збогом глупави рачуни! Збогом љуте опомене! Збогом тужне пресуде! Тааа-ко!

Брзо, извуче из торбе туце пожутелих и уредно, траком везаних коверата.

– Е сад, овако. Најпре, тета Зори: „Драга тета Зоро, хвала на свакој шољици кафе и лепој речи за свих ових тридесет година. Воли вас ваш поштар Зоки.”

‘Ајмо даље, лепа Винка. Има педесет година и још чека принца. Хмм, ништа. Њој ћу да нацртам срце и ставим у коверат. Нека се бар пита од кога је. И то је нешто. Они младенци, Петровићи, хоће бебу. Е, њима ћу да пошаљем роду. Даље…

Кад је и последњу маркицу лизнуо, већ је увелико пао мрак.

Улицом је пловио звиждук.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Сатирична фикција

Бијели шешир

А посебно ме је нервирао њен шешир. Гарантујем да га није скидала ни док спава. Живјела је на трећем спрату,

Настави...

Обавештења о конкурсима