(Март-април 1971. године)
Сазнао сам касније да су лекарима достављени детаљни подаци о мени, да сам држављанин Југославије, социјалистичке државе, запослен у Социјалистичкој партији Белгије, активан у Удружењу Југословена Белгије. Сервирани су им вероватно и подаци о мом брату, успешном научнику, који је стекао завидну репутацију у Белгији.
Време је летело, најчешће у сну. Осврнуо сам се око себе, приземна просторија била је дугачка, са два дуга реда кревета, између којих је био размак од око два метра. Сада сам пажљивије осмотрио присутне, а не на брзину као кад сам долазио.
Бледи, снуждени људи, у болесничким плавкастобелим помало изношеним пиџамама, лежали су у пространој спаваоници на креветима. Неки су једноставно без речи зурили у плафон, други су седели ћутке, с рукама на коленима. Двојица погурена су се тромим корацима, докони, у избледелим пиџамама, провлачили између кревета. Две смирене болничарке, и оне с помало успаваним изразом лица, нешто су радиле, уносећи смиреност и боље расположење.
Присутни пацијенти су били углавном старији и средовечни, с карактеристичним умртвљеним покретима, успаваним укоченим лицима. Као да им није било ни до чега. Неки су нешто читали, један је држао књигу над главом, па му је рука клонула на груди, а другом поспаном су се листови новина расуше по лицу. Није имао воље ни да их склони, тако је заспао широко отворених уста.
У просторији скоро да је владала апсолутна тишина, сви су утонули у апатију.
Болничарка ми је расположена саопштила да ми је дозвољена шетња у шуми.
Пронашао сам скривене стазице у шуми. Уживам да зађем дубље у жбуње и у ноздрвама осетим мирис влаге и трулих пањева. Веверице се веру по крошњама, гучу шумски голубови, а једног топлог дана видео сам и шумску змију, насред стазе. Заобиђох је опрезно.
Понекад би ме сустигла група, махом жене, углавном средовечне, корачале би бледе, забринуте.
Скоро да не могу да разликујем те жене једну од друге. Не личе на озбиљне душевне болеснике, сем што су успорене и што нема веселости на њиховим бледим лицима. Видех једну како се спотакну о шумски крњи пањ. Одмах се диже, енергично бришући трагове блата са хаљине. Није јој било ништа.
Жене су причљивије. Поверавале су се једна другој.
„Немам снаге, идеје се само роје, ниједну не могу да приведем крају”, жалила се средовечна супруга официра белгијске војске.
Плавокоса млађа жена, сва сива, корача млитаво, утучена, главе понизно савијене као да је на оптуженичкој клупи: „Не могу да обришем прашину. Понекад немам снаге да скувам оброк, ни да се очешљам, треба да учиним највећи напор да подигнем најмању стварчицу с пода. Какав хаос у стану, срамота ме је да нас неко посети.”
Без намере да их прислушкујем, откривам да свака од њих пати на свој начин…
„Крива је моја мајка, задрта католкиња, учила ме је – жене само треба да рађају, да се старају о мужу и деци. Она женска ствар доле је прљава пизда. Све ми је згадила. Мој други муж сматра да сам привлачна, захтева да психијатри врате моју затрту женску природу.”
„Мој муж је изненада добио место шефа бироа. Да би се доказао, непрестано ради до касно у ноћ, запустио се. Упропастили су га родитељи. Имућна породица од њега захтева да се стално доказује, прешао је своје границе. Изнурио се, пао у депресију. Све је постало неподношљиво.”
„Конкурисала сам као бриљантан студент за телевизијског водитеља. Међутим, кад би требало да преузмем реч, паралисао би ме паничан страх – мој глас као да није био мој, ја као да нисам била ја. Стидела бих се да видим и чујем себе. Тако сам била себи одвратна, мисли би ми нестајале као да их неко краде, мозак би ми се блокирао. Почела бих да муцам, понављајући ’овај’ у бескрај.”
„Понекад не знам шта се са мном дешава. Постајем хиперемотивна, импулсивна. Пре удаје била сам с мужем у дансингу. Не знам шта се догодило са мном. ’Идем да играм са оним младићем тамо’, показала сам мом дечку руком и отишла. Он ме је посматрао зачуђено. Патим од принудних мисли, не могу да им се одупрем. На излету ми се наједном јави неодољива жеља, без речи узмем јакну и упутим се у шуму изнад објекта. Таква необична жеља ме је неколико пута надвладала пред њим. Рекао ми је: „Патиш од фуга.”
„Драга моја, шта је то, ништа. Ја сам се једном, у кампу на Корзици, једне топле ноћи, нашла у суседном шатору, у кревету непознатог мушкарца. Мој партнер је спаковао ствари и отишао. Можда сам месечарка?”, поверава се мршава црнка.
„Мени муж пије крв на сламку, све мора да буде како он каже, посесиван је, гута менталну енергију. Знате, држи ме у затвору на слободи. Не смем ни са ким да поразговарам, здравље ми је попустило.”
„Не знам ко сам, Боже, опрости ми. Често сањам оца како ме милује у кревету. Велика сам грешница јер уживам у томе. Ко сам ја? С ким год да поразговарам, идентификујем се с њим, постајем он, немам своје ја, имам безброј ликова.”
„Обузима ме паника кад чујем за удес. Увек помислим да је страдао неко од мојих блиских, да га је раскомадао трамвај, камион бацио десет метара у ваздух. Када зазвони телефон ухвати ме неописиви страх. Ужасно се плашим канцера, најмања бубуљица на кожи изазива панику. А када чујем звоно на вратима, претрнем, хапсе ме, дошли психијатри по мене. Имам фобију од униформе – полицајца, поштара.”
„Деценијама не идем на лекарске прегледе, доктори су многе унесрећили.”
„Плашим се да уђем у лифт, зазирем од затвореног простора, сањам најужаснији сан – морам да се спасем кроз тесан тунел у земљи. Јечим у сну, пробудим се, схватим сва срећна да је то био само ружан сан.”
„Мој муж је увек против мене, када ме његова мајка за нешто оптужи, увек је уз њу.”
Средовечна плава жена супруга високог официра одржа мали говор, сви су у ходу ућутали: „Велечасни бриселски фратар, учени католички филозоф, дошао је до шездесет година испосничког живота, привлачан и мужеван, а није никад осетио љубав женског бића. Отићи ће невин са овога негостољубивог света.”
Загледа се у врхове високих крошњи борова поред стазе. „Ох, драги Боже, то је живот. Имао је оданог пријатеља, такође католичког интелектуалца, често је долазио у његов и дом његове врло проницљиве супруге. Имали су заносну кћерку, лепотицу од деветнаест година. Ова породица га је одувек истински уважавала. Млада девојка се поверила мајци да је фратар, упркос својим годинама и верском статусу, врло занимљива особа, да је још увек привлачан, да због њега у потаји ноћу понекад заплаче. Мајка и кћерка су се сложиле, а потом и отац, да овај католички високодостојник не сме да оде са овога света а да не осети тајну страсне, забрањене љубави. Њихова деветнаестогодишња кћерка постала је љубавница шездесетогодишњег часног оца, високоморалног католичког свештеника.”
Међу бледуњавим снужденим женама увија се повисока црнка. Средовечна, а чаробна као прелепа девојка. Коса црна као гар, очи зелене као горски извор на месечини на пропланку. У ходу истура своје живо змијасто тело. Иако је у болничкој одећи, елегантна је као манекенка, одише окретношћу. Како је то могуће, зар на њу не делују седативи као на остале?
Осетих како ме фиксира погледом, љубопитљиво. Нисам ни трепнуо кад је прошла поред мене. Убрзавајући кораке, широко је махала рукама, као случајно руком окрзнувши моје слабине.
Ова жена је сасвим другачија од осталих, усамљена, жељна мушке нежности, помислих. Откуд она овде? Зурила је у мене заверенички, наговештавајући ми немушто да се све неће завршити само на овоме данашњем.
Дубље у шуми, на чистини на благој падини, открих у стрмини лежиште глине. Гласни багер је прилазио налазишту иловаче у отвореном блатњавом телу благо нагнуте падине. Ископа, натовари, па онда у рикверц истовари у приколицу камиона. Откуд приватни багер у кругу болнице? Значи ли то око ове уклете болнице нема ни зидова ни ограда?
Иза стабала се као шумски разбојник појави лепа црнка коју сам срео у шуми. Газила је право мени у сусрет, држећи у десној руци високо новине Le Soir. Mахнито је витлала њима изнад главе, док су листови шушкали под налетима ветра. „Господине, у Швајцарској у Давосу у психијатријској болници јуче је у пожару настрадало неколико десетина пацијената.”
Сијала је од притајеног задовољства, витлајући тријумфално новинама у руци: „Држите, прочитајте.” Смањи дистанцу, скоро да се наслони на мене. Додирну ме благо по слабинама. „Правда је спора, али достижна”, чух из њених уста познату белгијску пословицу.
Да ли овде има параноидних пацијената?
Следећи дан сам је поново срео у заветрини, у шумарку на падини, с оне друге стране, иза велике болничке зграде. Одмах ми је гурнула у руке књигу искрзаних браонкастих корица. Прочитао сам је у кревету, врло је занимљива; имућна, средовечна, још увек привлачна Немица, негде у коцкарници на граници између Немачке и Швајцарске, смртно се заљубљује у младог Пољака, коцкара. Све му даје само да јој не окрене леђа.
Опет сам је срео ведрог и топлог дана на претходном месту, код шумске заравни где се вади иловача. У ходу ми тутну у руке дебелу књигу. Томас Ман, Чаробни брег. Књига је волуминозна, стегнух је шакама, па је преместих испод пазуха. Али ми то не иде, смета ми у ходу.
Смешкала се умиљато док ме је гледала како се мучим с дебелом и тешком књигом. „Дај да је ставим у ташну”, узе је из мојих руку, повуче рајсфершлус и књига нестаде у мраку као кад се змија увуче у рупу у земљи.
Не само да је прешла на per tu, него ме је одмах заповеднички ухватила за руку: „Ту одмах иза шумице је наша плажа, знаш, тамо се лети сунчамо у костимима.”
Лето је далеко, сада је март, није мени до те плажице, него да што пре одавде изађем, премишљам брзо у себи. Све време видим драги Анин лик, чекам да ме што пре посети. Каква плажа, па овде нема реке?
Пођосмо узбрдо, она се као спотаче о грумен иловаче обрастао бусеном траве и у трену ми се нађе у наручју.
Придржах је па се учтиво одмакох.
Ишла је испред мене машући рукама и стално ме пожурујући: „Иза оних стабала, ту смо”. Банусмо на мали пропланак, у издужену ливадицу, која се пење окомито ка шумарку борова. Од врха стрме ливаде право из борика пред нама зажубори бистар поточић. Мало даље два голуба су умакала кљунове и пила воду.
Она се грлено насмеја: „То је наша плажа.”
Седе на оближњи пањ, обешењачки задиже сукњу, показујући бујне натколенице.
Усамљена је. Изолована. Спремна да пронађе партнера по сваку цену. Што пре. Одмах. Таква јој је ваљда природа. Упркос медикаментима. Необична жена.
То су моји закључци о њој. Успаљуша, а сатерана у људски обор, у коме нема орних и погодних мужјака који би утолили њене распаљене страсне апетите.
То разумем, али не схватам откуд јој толики жар у очима, у речима, у покретима тела? Како то да је она пуна живота, а остале жене се шуњају тромо као сенке.
Касније сам сазнао да је наводно неверна супруга моћног фабриканта чоколаде. У болници је одавно на третману, да јој огаде брачне преваре, тако рекоше.
Психијатри и психолози знају да је дубоко укорењене навике врло тешко мењати, практично немогуће. Зашто је онда овде држе тако дуго? Много је нејасних ствари у вези са њом. Откуд јој такве свежина и виталност ако је годинама овде заточена?
Из групе жена које су шетале кроз шуму опет се издвоји заводљива јунакиња овога психијатријског азила и лаганим корацима се упути ка мени. Одисала је љупкошћу, живахно машући рукама око себе.
Газио сам широком шумском стазом, била је влажна, али не и блатњава, а из браонкасте земље вирили су бусенови зелене траве. Осећао сам у ноздрвама шумску свежину и влагу. Стазом одскакута грациозна веверица. Усправи се на задње ноге као да нешто пита. Нисам сујеверан, ако ми црна мачка пређе пут, не верујем да ће ми то донети неприлике. Уместо мачке, пут ми је прешла веверица. У шуми су високо у крошњама гугутали дивљи голубови.
Чуо сам убрзан бат њених ногу. Осврнуо сам се дискретно, ишла је за мном упорно као верни пас за господаром, као кучка подвијеног репа. Нисам хтео да се удаљавам да не испаднем неувиђаван.
Али она се у трену створи поред мене. Без оклевања ме ухвати за шаку. Има тако сензуалан додир: „Хајмо онуда, лепа променада, да се мало дружимо са шумским духовима и вилењацима”, показа на путељак зарастао у коров између високих стабала борова. Тај кутак је нудио спокој и шумски мир. Банусмо на пољанче, затекосмо се међу неколико борова дебелих стабала. Наслоних се леђима на стабло обрасло браонкастом кором, да одахнем, снага ми се још није повратила. Иако још нису почеле летње врућине, помало је мирисало на катран и боровину.
Нисам имао времена ни да реагујем, а она се нежно наслони на мене. Необично се понашала, очи су јој сијале мудрошћу пчелице. Прелете погледом по мени, усне јој се сложише у надмоћан смешак. Не измиче јој пажњи да су ми рефлекси успорени, севну ми помисао.
У спокоју шуме, без сведока, одигравала се љубавна предигра. Тренутак моје непажње, и осетих да је муњевито завукла руку испод моје плаве тренерке. Одмакох се учтиво, а она споро извуче руку.
„Људи у шуми замишљају духове и виле, атавизам из доба кад су људи живели у шумама као дивље звери”, изненадих се када чух њене речи. Има она и мисаоне дубине, загледах је скоро испитивачки.
Очигледно је да није имала намеру да прекине своју фриволну игру шумских вилењака и духова.
„Свети Хуберт од Лијежа, бог шумских духова, упознао је у шуми тајанственог јелена, који му се обратио људским гласом”, освртала се брижно по шуми, као да тражи некога.
Њене нежне очи пуне страсти упијале су се у моје, ружичасте, помало суве усне приближавала је мојим. Као да је од гуме, као гимнастичарка на разбоју, сави горњи део тела ка тлу, ка моме струку. Покуша опет да гурне руку под моју тренерку.
Учтиво се одмакох и наслоних на суседно борово стабло, не показујући да ме је повредила на било који начин.
Питам се откуд средовечној жени у психијатријској болници таква гипкост и хитрост тела.
Није одустајала, очигледно је то сматрала врло узбудљивом љубавном предигром. Кроз дебеле гране дрвећа сунце обасја пољаницу и њу, смешкала се дражесно излажући своје тело сунцу.
Погледом је тражила суву травнату топлу земљу, па кад је нашла, наслони се комотно леђима на дебело стабло бора, тачно наспрам мене. Увијала се као дивља мачка: „Дођи ако си мушко, дођи одмах”, скоро да ми је заповедала. „Ти ниси мушко, јер да јеси, дошао би.”
Да је овако нешто урадила пре него што су ме хоспитализовали, нисам сигуран како бих се понашао. Али сад искрсну Ани, њен благи лик мајке, сестре – ја сам у болници.
Окретох се мирно од ње и полако се удаљих. Док сам се удаљавао између стабала лаганим корацима, гласно је понављала: „Ти ниси мушкарац, бедниче.”
Не верујем да се она икада може изменити, таква је, нимфоманка, таква ће и остати до краја живота. Нимфоманке нису у стању да контролишу нагоне. Психопате је врло тешко променити.
Прочитао сам студију Института за социологију УЛБ-а, Слободног универзитета у Бриселу обављену на прилично репрезентативном узорку од две хиљаде белгијских проститутки (у Белгији је проституција легализована, прим. аут.). Закључак угледних белгијских научника био је да су разлози из којих нека жена постаје проститутка у 97% случајева тешке животне околности.
Чуди ме да супруг ове распојасане жене, који је имућан фабрикант, претпостављам образован, не зна да је јалов посао мењати психопате. А то је очигледно у случају његове супруге.
„Свети јој се рогоња због нечега”, рече неко док се она сунчаног дана увијала у кругу болнице.
Можда је и то посреди?
Ани ми је одавно причала о сличним неприликама, које је пријатељ господина Диме, такође психолог као и он, имао са лабилном супругом. Он је добро знао да се некаквим уобичајеним психолошким или психијатријским методама његова супруга без кочница не може изменити. Он и његове колеге смислили су нешто друго – да јој на неки начин огаде брза зближавања.
Подметнули су јој мужевног момка, који се без тешкоћа зближио са њом. Договорено је да је покраде и без речи јој окрене леђа.
Муж је после тога запазио њену извесну забринутост, али то је било кратког даха. Шетајући са њом, спазио би да јој очи засветлуцају када у пролазу види младе мушкарце. Чак је једног момка почела да спопада у супермаркету, што је муж смирено осматрао споља кроз стакло у продајном простору.
Плаћени заводник је следећег пута имао другачији задатак. Спопала га је док је пливала у базену. Нови младић је злостављао, називао је смрдљивом бабускаром и на крају ју је истински измлатио.
Неверна супруга се мало примирила, па је опет наставила по старом.
Заносну црнку која ми се тако заводљиво приближавала више не виђам.
Распитивао сам се код неких пацијенткиња шта се дешава са њом. Кажу нема је, нестала. Охрабрих се да запитам болничарку коју сам упознао док сам био у бараци, скромну, скрушену жену. И она је имала помало затупаст израз лица, сродила се с пацијентима. „Нестала, побегла”, тихо се окрете и удаљи.
Најзад сам се дубоко замислио. Та жена је била тајанствена, препуна контрадикција. Од почетка сам се питао, како је тако орна и витална, док су све друге жене дремљиве и изнурене од лекова. Облачила се кокетно као да није у болници. Изнад свега ме је збуњивало њено понашање према мени. Зашто ме је спопадала тако простачки? Откуд то? Мотив њене хоспитализације такође ме је збуњивао – наводно је толико дуго држе у болници због брачне преваре. Па има толико прељуба и ником ништа. А њу да заточе у психијатријску болницу?
Почех да се питам како је нестала, побегла. Да ли је траже? Да ли је у истрагу укључена полиција? Како је то држе у болници, кад сам је виђао да шета далеко ван болничког круга? Белгија је уређена држава, има врло ефикасну полицију, а она нестала без трага и гласа?
На крају сам закључио да је све у вези с том необичном женом чудно. И сумњиво. Можда ју је неко подметнуо?
Ко? Зашто?
