Једне радне, а истовремено нерадне суботе, у фабрици рачунара тамо неке 1989. године у Новом Саду, десила се синергија младости, маште и оптимизма. Поларност и јединство је било на делу. Двадесетак младића и девојака пристало је да кроз игру решава тест из психологије. Густу тишину, набијену концентрацијом, реметила је шкрипа писаљки и по који уздах. На прозорима огромне канцеларије у којима се иначе стварала будућност младе фабрике, у сред белог дана, прштала је стваралачка енергија у дугиним бојама. Споља гледано деловало је као да је у питању диско клуб али без музике. Задатак теста је био да се опише пустиња у коју је обавезно требало сместити коцку, коња и цвеће. Требало је направити причу са релацијама међу поменутим елементима и све то описати у року од тридесет минута.
Ја иначе пустињу не волим. Некако ми је монотона, безбојна, а врућину не подносим, тако да ми се на први моменат учинило да задатак баш и није лак. Требало ми је времена да осмислим и коначно започнем причу.
Замислила сам песковиту пустињу у предвечерје. Сунце је било баш инспирисано, па је трагове свог повлачења осликало по небу у најлепшим пурпурним, плавим, љубичастим и наранџастим бојама. Није одолело да украси и прекрије златним прахом и таласасти песак. Пустиња је деловала свечано, питомо, прожета титрајућим ваздухом са којим се ветар поигравао.
Коцка ми је била баш велика, од месинга са заобљеним ћошковима. Углачане странице, исијавале су светлост и преузимале полако улогу залазећег сунца. Како се вече спуштало постајала је све сјајнија и нико није могао да је још из даљине не види. Дању је апсорбовала и топлину и светлост коју је преко ноћи испуштала.
На страници окренутој према истоку, тик уз коцку налазила се леја дивљих циклама. Толико су густе биле, да су из даљине деловале као цветни, свилени ћилим. Тек изблиза је долазила њихова лепота до изражаја. Запањујућа је била њихова невероватна снага да тако раскошно цветају у сред пустиње. Елегантно су се у ритму ветра њихале и шириле благи, планински мирис пролећа. Коцка их је дању хладила и својом јаком светлошћу чувала од свих могућих пустињских непријатеља, а ноћу их је грејала и нежно осветљавала.
Коњ није био обичан. Био је то црни пегаз са раскошном гривом и репом, сјајне длаке, висок, витак и необично хитар. Мировао је само ноћу док је тик уз цикламе и коцку спавао по пар сати. Стално је негде летео, журио и без објашњења одлазио и долазио. Једино што је свако јутро свежу воду на крилима однекуд доносио и пажљиво тресући гривом и репом цикламе заливао.
Сутрадан је и мој супруг добио задатак да одради тест и то одмах ујутру док негде не одмагли.
Његова пустиња је исто била песковита, али сива и светла, јасних, непрегледних обриса, покривена чистим, плавим небом. У даљини се назирала оаза са водом и дивним растињем.
Коцка је била огромна, од леда. Топила се полако, али се ипак свакодневно топила. Задатак јој је био да напоји коња и пар расцветалих кактуса смештених у близини.
Кактуси су били окићени егзотичним цветовима у жуто наранџастим бојама, не нарочито велики и без бодљи. Сваки дан су цветали без обзира на годишње доба. У мраку су попут светлосних лампиона дискретно бацали светлост и на коцку и на коња.
А коњ, коњ је био крупан, црвенкасто браон и изразито леп. Поносно се шеткао и мирисао кактусе и са уживањем пио воду која се са коцке топила. Осим што је био леп, коњ је био умиљат и стално је пазио на кактусе да их неко не повреди. Никад се није превише удаљавао ни од коцке, а ни од кактуса.
Упитала сам га зашто у пустињи коцка од леда која ће се пре или касније сигурно отопити. Објаснио ми је да је у близини оаза па кад се коцка буде отопила коњ ће имати где да пије воду, а кактуси ће у међувремену порасти и постати отпорни на жегу, и да ће касније сигурно и без коцке, али са коњем који их чува, преживети.
Није му било јасно зашто плачем.
Коначно сам му прочитала и мој тест. Тек онда сам му објаснила да је опис пустиње како замишљамо свој живот. Да смо описом коцке описали себе, да смо описом коња описали каквог би партнера желели, а да опис цвећа представља заједничку децу.
Дуго смо после теста седели замишљени у тишини.
Били смо у годинама када се сејала нада, помешана са сновима. Веровали смо да ће после такве сетве, сигурно и чуда процветати. У то време смо још обоје били сањари. Питам се, да нам је сад, после више од тридесет заједничких година дао неко да решавамо исти тест, а да наравно не знамо његово тумачење, како би сад описали нашу пустињу, све са коцком, коњем и цвећем. Увелико патимо од несанице, уморни од разноразних снова. Ипак наду још увек негујемо, и свако Бадње вече је са ћерком заједно потпаљујемо, али одавно не очекујемо да се чуда десе.
