Ветар је фијукао и подизао снежни покривач, као тешку завесу састављену од милион кристала, правећи велике наборе по њивама и ливадама планинског села. Снег је већ читав дан падао и на појединим местима сметови су достизали висину ограда ниског растиња. Сумрак је полако али сигурно, бели покривач бојио у црно, док је месец који се помаљао иза густих облака, пејзажу давао привид слике бојене сенкама и тамом.
Иако је била ноћ дочека Нове године, нико се није усуђивао да остане напољу, а још мање да крене на пут преко брда. Још са првим сумраком мештани су скраћивали путању свога кретања. Најпре на насеље, затим сокака а најкасније и на само двориште и кућу. У кућама људи су чаврљали уз храну и пиће и са топлином заложених пећи. Сви су славили на свој начин, али као да су сви чекали тај тренутак. Чести погледи на часовник наговештавали су то. Тачно у поноћ, уместо у загрљај једни другима, мештани су као по команди кренули ка прозорима окренутим ка брду.
„Ево их опет”, чуло се. „Зар их ни дубок снег ни јак ветар немогу спречити?”
„Чекајте, једна као да је нестала, угасила се”, неко је рекао.
„Не, учинило ти се”, сагласили су се остали, „све време су ту и приближавају се.”
Све је подсећало на ритуал који се понављао из године у годину и изазивао чудну мешавину страха и неспокоја.
Тачно у поноћ, сваке године, из два супротна краја брда, кретале су у исто време два извора светлости. Кретали су се један према другом истим правцем. Приближавали су се један другом уобичајеном брзином. Као кад један човек иде у сусрет другом. Када би се срели на средини тог пута као да би се стопили у једно а затим наставили ка другој одредници. Није могло са сигурношћу да се види да ли се свака светлост враћа одакле је пошла, или, пак, након кратког поздрава наставља ка одредишту оне друге. Након враћања или наставка до другог краја, светла онако како су се појавила нестајала би.
Причало се да је пре пола века, залутали путник, који није знао за светлости, кренуо ка удаљеном селу на Радан планини. И како то само судбина може да одреди, нашао се баш ту и баш у то време, на путу поноћног сусрета светлости. Нашли су га сутрадан, крај пута, промрзлог и готово без свести. Стајао је у дубоком снегу не померајући се, као окамењена фигура из Ђавоље Вароши на Радан планини. Лице му је било црно као ватром опечено а коса бела као да је преко ноћи оседео. Једино је десна рука била испружена а шака стиснута. Као да некоме нешто пружа. Био је готово мртав, говорио је више у бунилу. У његовом казивању старији су препознавали причу о светлости која се кретала на брду.
„Светлости су изгледале као два велика фењера који иду један другом у сусрет и у којима, као да се, у један пламен све ватре овог света крију”, говорио је. „За фењерима су се кретале сенке, сенке људи онаквих какви су били када су умрли. Преплитала се чудна скупина бораца у униформама из различитих ратова, стараца, жена и деце. Поворка је била тужна и као да јој није било краја. Сусретали су се људи, народи, нације, расе, полови, године, деценије и столећа. Нису се сударали, само су пролазили једни крај других. И нису сметали једни другима. Нису се мрзели а нису се ни гледали, јер очију нису имали, тамо где су оне некада биле, налазила се празнина. Празнина се некима налазила и на рукама, на ногама, на глави, на телу а појединима и на срцу.”
Покретом руку позвали су га да пође са њима. али он је одмахивао говорећи:„Не могу, не идем у том правцу. У селу на планини, чека ме прелепа девојка. Касним, касним, она ће бити тужна. Требали смо да се венчамо, нисам имао новца и кренуо сам у свет да га зарадим. Али пут је био дуг, тежак и далек, живот ме је хватао у своје чељусти и искушења. Када бих помислио да имам довољно пара за повратак, за своју срећу, пожелео сам још. И тако све до пре неколико дана када сам све то оставио и кренуо да потражим своју љубав. Она ме сигурно чека и биће тужна ако не стигнем.”
Али у том часу док је више себи, него сенкама које су пролазиле, говорио о свом повратку, видео је своју вереницу. И она је била међу сенкама, у белој венчаници са велом преко лица. Била је иста онаква какву ју је оставио пре десет година да га чека. И какву је сваке ноћи, далеко од завичаја, чувао у својим очима и срцу. Она је стала испред њега, ништа не говорећи. Није му пребацивала зашто га није било тако дуго, нити то како га је чекала у венчаници свакога дана крај прозора, док није престала да се нада и да живи. Није га питала да ли је било других жена у његовом животу. Ништа га није питала, само је пружила руку на којој није било бурме.
Мештани који су казивали причу, знали су да се са десне стране брда, на страни која је нешто виша налази Ромско гробље. Са леве стране брда у нижем делу, налазило се Српско гробље. Брдо је раздвајало гробља а гробља су раздвајала мртве. Како је дошло до тога да једно село има два места где се сахрањују мртви. Староседеоци Срби сахрањивали су своје умрле одувек на свом гробљу на зараван испод села и тако је остало до дана данашњег. Али када су у ове крајеве после Османске најезде и слома српске војске дошли Турци и задржали се ту наредних неколико векова, своје мртве почели су да сахрањују на новоформираном гробљу изнад села, које су сви прозвали Турско. Одласком турака гробље је престало да се обнавља. Нишани (исламски надгробни споменици у облику купе) ту су и даље стајали. Тако је било све до доласка првих Рома, који су били муслиманске вероисповести и почели ту да се сахрањују. Придошли Роми након неколико генерација, заборављали су своју пређашњу веру и заменили је Православљем. Уместо нишана, на гробове су стављали крстове, али због својих предака који су већ били ту сахрањени, наставили да се сахрањују на старом Турском, сада прозваном Ромском гробљу.На њему и сада може се видети јединствена симбиоза исламских и хришћанских обележја на једном месту.
Да ли су се учесници поноћне поворке вратили након сусрета, или су наставили ка другом гробљу, да би тамо били наредних годину дана, несрећни путник за кога се веровало да се једини сусрео са небеским фењерима, то није рекао. Није рекао ни да ли су сенке носиле своје крстове, полумесеце, звезде, кокарде и друга земаљска и небеска обележја, под којима су и због којих често умирали, или су их оставили људима, да их они носе док су живи као свој усуд, јер њима горе нису потребна.
Не долазећи до потпуне свести, несрећни путник умро је након три дана. Однео је део тајне са собом, као што су његови рођаци однели његово мртво тело. Они који су били присутни у часу његове смрти, кажу да се шака на испруженој руци тада отворила и мали одсјај светлости изашао је из ње. На длану отворене шаке остао је отисак у облику бурме.
Његово казивање неки су називали сновима изазваним смрзавањем, а то што се нашао баш ту случајношћу, други пак његово стање повезивали су са чудном светлошћу и то што је наводно видео.
Шта је истина, тешко је рећи, али после тог догађаја, као и приче која се преноси годинама, нико се није усудио да се нађе на том путу, путу поноћних фењера. Многи то нису чинили због недостатка храбрости, они, пак, довољно одважни, говорили су да би можда у тој непрегледној колони сенки и духова, могли да угледају своје најближе, на начин који то неби желели ни једни ни други.
Можда ипак постоје два света, свет живих и свет мртвих. И сваки има свој пут, и само понекад на неком посебном месту и у одређено време, путеви им се укрсте. Али и тада не треба да журе и стају једни другима на пут, и онако иду истим правцем у једном смеру и наћиће се сви тамо.
Светлости су нестале иза брда са видика исто онако како су се појавиле. Мештани су се удаљавали од прозора окренутих ка брду и враћали се весељу и честиткама. Био је већ први јануар, нови почетак. Љубили су, са још већим жаром, своје наближе, држећи их чврсто у загрљају као да су желели да тај загрљај никад не престане, са мислима да су им светлошћу фењера, коју можда чине душе умрлих, преци пожелели срећну Нову годину, подсећајући их како је лепо живети и сваку годину, сваки дан и сат искористити за пружање љубави, онима које воле, док су још ту.
Јер небески фењери на крају сваке године на југу Србије у поноћ на брду између два села, између два гробља и много гробова, подсећају људе на овоземаљску пролазност.
