Породица Пешић била је позната међу високим Београдским друштвом по раскошним пријемима, те не изненађује што су се господа и даме сјатили у њихову кућу те Божићне вечери. Одевени у своја најфинија одела и хаљине, гости су се окупили око јелке накићене нежним, стакленим куглама и фигурама у облику животиња. Неки су се дивили елеганцији тог призора, док су они традиционалнији тихо гунђали међу собом, називајући такве украсе помодарством, бринући се да ће нови тренд кићења јелке убити Српски бадњак. Деца ће омекшати, жене ће престати да рађају а Српски обичаји постаће стварни колико и Божићне бајке, говорили су.
Док се образована елита тихо препирала у ниској, предратној кући у Добрачиној улици, Љиљана је узнемирено седела на ивици најнеудобније столице у ћошку салона и посматрала их. Сто поред ње био је претрпан Божићним ђаконијама, од печења зачињеног белим луком до ландаравих пихтија. Њене јастучасте руке су под чудним углом штрчале из торза, као да ју је срамота што их уопште има. Тетка Достана, која је била превише упослена улогом домаћице да би је дигла са столице, јој је упућивала бесне погледе, док се рођак Милан неочекивано појављивао међу гостима и исто тако нагло нестајао у гужви и галами. Љиљана је занесено посматрала групице млађих мушкараца који су на пријем били позвани ради ње. Њен празњикав поглед био је усредсређен на њихова лица, али колико год их напрегунто проучавала, није успевала да препозна мушкарца из своје визије.
Божићни пријем био је организован месецима уназад са циљем да се Љиљана напокон уда у добру породицу и скине са грбаче родитеља. Тетка Достана је на себе преузела страховито тежак задатак да јој нађе просца, младића из добре куће коме не би сметале њене тамне, воденкасте очи, простачко гласни смех и непромишљене опаске. Одлучна да тетки у томе одмогне, удавача је одмах по доласку у Београд почела да вежба испред огледала, посматрајући покрете свог лица док говори и покушавајући да их артикулише. Учила је да говори полако, одмерено, без изненадних напада смеха и неумесних гримаса. Напредак је био спор и једва видљив. Масивно огледало позлаћеног рама деловало је као да се троши пред њеним напорима.
Рођак Милан ју је свих тих месеци посматрао из сеновитих делова куће. Понекад би јој пришао са леђа и заверенички би јој се осмехнуо, а потом би нестао пре него што би она стигла да се окрене и каже му нешто. Очајнички јој је требао савет, а од тетке би добијала тек понеку увреду на рачун држања и начина говора. Тако је она у Милану препознала могућег помоћника, и вребала га је по ходницима куће, иако јој је било речено да држи дистанцу и не говори са њим без преке потребе. Најзад, једно вече јој је он пришао док је уплакана седела пред огледалом. Рођак јој се обратио шапатом, иако је тетка била у позоришту а теча ван земље, што је често био случај. Љиљана није успела да разазна ни једну једину реч.
Други њихов сусрет десио се неколико дана касније. Те вечери, напољу је нападао први снег, развлачећи се по мрким удубљењима улице, за собом остављајући бљузгаве барице. Удавача је седела испред камина, а њено ватром обасјано лице изобличило се од наноса магловитих слика:
столица преврнута, црвена слуз клизи низ ногаре
ланац на плафону се бескорисно клати
очи склопљене, гледају кроз пихтије
Скупила је снаге да продрма главу. Тада је затекла Милана како се надвија над њом и зналачки је посматра; десна усна му се искривила на горе, климнуо је главом и сео поред ње. Рођаци су остатак вечери провели поред камина у салону, грејући се и покушавајући да у њен ум призову слике пријема и просаца који је у будућност чекају. Његов глас био је толико тих да је Љиљана морала да се нагиње да би га јасније чула. Он би сваки пут када би му њено зашиљено уво пришло преблизу нагло дрекнуо, а потом би се сиктаво насмејао; она би се правила да се ништа неуобичајено није десило.
Један од гостију је у пролазу закачио окићену јелку и делићи стаклене паткице су се расули по паркету. Љиљана је збуњено погледала око себе. Слушкиња је дотрчала да почисти стакло са пода, гости су се кретали ка другом крају салона, а тетка Достана је искористила прилику да братаницу ухвати за лакат и подигне је из столице. Одлучно ју је одвукла ка тројици мушкараца који су стајали близу камина и зането разговарали о шестојануарској диктатури, убеђени да јој се примиче крај. Чим се две жене појавише пред њима, утихнули су и окренули се ка домаћици да похвале њен пријем. Она им се љубазно захвалила а потом покушала да пажњу одвуче на Љиљану, која се нервозно премештала са једне на другу ногу. Младићи су јој уделили комплимент за хаљину. Њен покушај да се љупко насмеје био је толико лош да су сви ућутали. Осетила је како јој теткини прсти боду танку кожу око лакта док је набијала главу између јаких рамена.
Милан је ову сцену посматрао са стране, намрштеног чела, заривши нокат палца дубоко у месо левог длана. Док је тетка Достана разговарала са младићима, Љиљана се неприметно извукла из групе и склонила се поред рођака. Гломазни лустер који је висио са плафона ју је малтене ослепео. Божићне песме су се вртеле на грамофону у ћошку. Срамежљиво је подигла лице ка рођаку, на шта је он остао равнодушан. На истом том месту стајали су претходног дана када је Милан нестрпљиво слушао њене бриге у вези пророчанства које јој је непрестано лебдело у свести. Осмехнуо јој се, и мада је тај осмех више личио на гримасу, она му га је узвратила. Тада јој је рекао да има невероватно нежну и глатку кожу и задовољно ју је посматрао како црвени; није склонио поглед да је поштеди непријатности.
Нови гости су ушли у кућу породице Пешић, те је тетка Достана пожурила да их дочека, повукавши братаницу са собом. Милан је тај тренутак искористио да нестане из салона док је Љиљана гледала пристиглу господу благо отворених уста. Капљице зноја су јој одједном наквсиле део изнад усана. Слуђено је гледала човека који је улазио у салон, док су јој ноге нагло омекшале, а бледуњаве, познате слике јој се увукле у мисли. Одлучила је да дела одмах. Љубазно се представила господину, тако одмерено да се тело тетка Достане укочило од збуна. Узбуђена због ненаданог налета самопоуздања, Љиљана је успела да остане сама са младићем чији је лик већ знала, а онда је одлучно и чврсто предложила да се прошетају, уз изговор да је салон постао превише бучан и натрпан. Његов сумњичав поглед свукао је са ње сваки траг самоуверености. Увређен непристојним и простачким предлогом, како га је сам описао, пожурио је да пронађе домаћицу и пожали јој се на неумесно понашање увадаче, која је остала да стоји слеђених руку и торза.
Послушно је чекала да се бес тетке Достане сурва на њу када јој сину да може да се сакрије; успела да нађе уточиште у купатилу и закључа се унутра. Сузе су јој се тихо сливале низ меснате образе. Њени узнемирени уздаси су одјекивали и одбијали се о плочице и окна малог прозора, уграђеног тако високо да нико није могао да га дохвати. Обличје човека пред којим се малопре обрукала лебдело јој је пред очима; била је убеђена да ће га вечерас спасти и да ће му постати супруга. Песницама је брисала лице намочено сузама. Чак ни сада није могла да се отресе слика које су јој маглиле ум:
тела се сударају, падају, пробијају кроз масу
љуски врисак сече слеђени ваздух
глава је круто насађена на рамена
преврнуће се и откотрљати преко стола
оставиће за собом сланаст траг
Бесни јецаји су донекле пригушили буку која је допирала из салона упркос масивним вратима и дебелим зидовима. Звекет метала који се комеша на поду испрва је подсећао на звук звончића. Први хитац који је опалио пресекао је Љиљанино плакање. Занемела је да би боље чула вриштање, пуцање, сударање тешких људских тела са зидовима и паркетом. Шаком је чврсто стегла усне и прибила се уза зид преко пута врата. Бука је јењавала. Последњи хици су опалили; лустер у салону се срушио. Његов пад као да је затресао целу Добрачину улицу. Једино што се сада чуло је отегнут звук корака и стакло на тлу које се под притиском нечијих чизмама ломило.
Љиљана се насумично вртела по купатило, нестрпљиво драпајући глатку кожу својих подлактица. Безуспешно је покушавала је да нешто види кроз кључаоницу. Ухватила се за кваку са мишљу да просто изађе и види да ли су њена предвиђања била истинита, а онда је одлучила да ипак сачека. Кораци су се удаљавали. Неко се пео на спрат. Искористила је ову прилику и неочекивано бучно отворила врата. На крају ходника видео се салон. Полако је пошла ка њему. Пажњу јој је привукао сто прекривен Божићним јелима који је деловао нетакнуто. Ушла је унутра, усправног држања и смиреног дисања.
Тела била су разбацана по намештају и поду као лутке. Један леш рашчупане кратке косе накриво је лежао пребачен преко столице у углу, главом додирујући паркет прекривен крхкотинама стакла. Јелка којој су се сви дивили била је на поду, гола и пребијена. Грамофон у ћошку је неким чудом и даље радио. Крв се разливала по углачаним површинама дрвенарије, а црвене мрље су упрљале паркет и тепихе. Теткино тело је почивало испред камина отворених, празних очију које су се цаклиле од одсјаја ватре. Деловала је умилно и спокојно.
Љиљана је стајала на улазу у салон и гледала тело увређеног господина. Оно је било посађено за сто, клонуле главе и отворених уста из којих су се сливали поточићи крви. Пришла му је да би га поближе осмотрила; глава му је и даље била на раменима, мртвог погледа усмереног ка пихтији, која се сабласно дрмусала на свом тањиру. Са спрата се на тренутак чуо сиктави смех. Сталоженог израза лица, Љиљана је из све снаге гурнула леш, који се као у предаји стропоштао на патос. Села је на његово место, дохватила тањир са пихтијом и грабљиво је пробуразила виљушком. Огладнела је. Божићне песме су и даље одјекивале салоном а напољу је снег већ био нападао.
