Сигуран сам да сте пуно пута чули или прочитали да је неко нестао без трага. Касније некога пронађу, или се сам појави, негде, али има и случајева, можда далеко више, да онај који нестане, више никада не буде пронађен. Е, то се мени догодило. Логично је да се сада упитате како сам ја то нестао да никада нисам пронађен, а ви читате оно што сам написао? Није логично али је истинито, то вам одговорно тврдим. Прича је мало необична и траје већ неко време од мог нестанка. Овакви случајеви се не дешавају у једном тренутку већ би то описао као несвакидашње постојање у мом нестајању. Знам да делује мало чудно и на први поглед неразумљиво, али тако мора да буде јер ако си овде, ниси нестао, а ако си нестао не можеш да будеш овде и да ово пишеш. Слажем се са вама али видећете да нисте у праву…
Нестао сам у тренутку. Случај је према правилима и прописима пријављен служби. Проверене су све локације где сам био, кога сам последње видео, гранични прелази, узете изјаве породице, пријатеља, враћени снимци сигурносних камера и ништа, нисам пронађен. Случај се вероватно још увек води, а сада већ прашњав предмет чами на дну неке фиоке и тако ће остати, како ствари стоје, док сам себе не пронађем, односно док се не спасим из ове ситуације у коју сам ни крив ни дужан вероватно наивно мислећи, случајно упао и нестао, надам се бар за сада. Доста је било филозофирања, изгубићете стрпљење и престати да читате, а ви сте мени једина шанса и могућност да ме спасите од нестајања где се управо налазим.
Елем, све је почело пре неколико месеци, бар тако мислим, тачно не могу да одредим јер овде где сам као да време не пролази, све је тако стварно, баш као на слици, буквално, тако је све и почело. Нико се није сетио да провери снимке надзорне камере из галерије музеја где сам то поподне случајно свратио. Мада, када мало боље размислим, реклама за ту галерију се неочекивано појавила у поштанском сандучету а затим и у мејлу. Сумњиво, можда службе знају за мој нестанак, можда су све видели на камерама а потом обрисали снимке, можда нисам први који је тако нестао и сада ћуте и праве се неми јер то што не може да се објасни обичним речима не вреди ни објашњавати. Да, баш тако. Сигурно је да ме је неко, осим камера, видео када сам те кишне вечери ушао у празну галерију слика у музеју. Као да још чујем своје кораке који одјекују празним мермерним полумрачним ходницима. Сећам се старог дремљивог портира на улазу, климнуо је главом у знак поздрава. Да, он ме је сигурно видео, али њега сигурно нико ништа није питао, ионако је дремао у свом кутку чекајући да прође још мрвица времена и закључа музеј и одспава до јутра. Сада, када сам мало боље размислио, тај на први поглед стари дремљиви портир је можда главни осумњичени, саучесник, можда и непосредни извршилац у злочину мог нестајања. Несумњиво да ради за службу. Где ми је била памет да га одмах на улазу препознам, да му једним потезом скинем маску и разоткријем ту фарсу. Не, успели су да ме преваре, наивно сам нестао, зато вам све ово и пишем, да се и вама не би догодило нешто слично. Можда, ако је неко од вас баш спретан и посвећен, ме и спаси из овог нестајања, никада се не зна, и никада нећу престати да се надам и очекујем, зато вам морам описати све детаље. Обећавам да ћу спасиоца богато да наградим. Испричаћу невероватне приче из нестајања.
Да се вратимо мом уласку у галерију, свега се сећам као да је јуче било а ко зна колико је времена прошло. Цео тај дан су ме терали неки малери, као пред главу, што би рекао наш народ, да просто не поверујеш шта све може да пође наопако, чак и оно што никада не би помислио да може да се догоди. Због тога сам одлучио да тај грозни дан завршим нечим лепим и сетио се рекламе за изложбу слика великих формата у галерији музеја. Познати мајстор, не смем вам рећи име због своје безбедности. Знам да делује чудно, али и у овом нестајању где се сада налазим мислим да сам још увек жив и желим да сачувам то што називам животом, макар био и у нестајању, нада у повратак постојања још је у мени. Док сам слушао одјек корака мермерних ходника галерије на зиду су, осветљени одозго рефлектором, окачени велики формати слика, као да су саставни део зида. Уживао сам, застајао, гледао детаље те чаробне визије уметника. Слике су биле ограђене украсним стубићима са дебелим црвеним конопцем. Да, баш тако, тога се лепо сећам. Тада сам наишао на слику која ме је очарала, боље речено слика је пронашла мене и одмах ме обузела несвакидашњим детаљима визије уметника, чији су ликови били у интеракцији, као из неког другог света. Док сам покушавао да проникнем у основу визије и међусобне везе необичних ликова и облика, приметим један лик који ме у тренутку подсети на мене. Невероватно смо личили, тај израз изненађеног лица, хтео сам да се још мало приближим, боље да видим, осетио сам да се заштитни конопац затеже негде у висини колена и да се преко нагињем полако. Не знам, не могу да будем сто посто сигуран, али мислим да сам осетио благи потисак руком између лопатица на леђима. Све се то догодило у једном тренутку, врло брзо, нисам успео да одржим равнотежу, ноге су ми се запетљале о конопац и полетео сам испружених руку према слици. Нисам је додирнуо, већ сам у њој нестао. Запањен оним што се догодило у почетку нисам могао да верујем, али сурова реалност ме је натерала да поверујем и у оно што сам мислио да је немогуће. Сазнао сам тада да немогуће не постоји, све је могуће, будите уверени. И шта се даље догодило. Морао сам нажалост да функционишем и у условима измењене стварности и да се прилагођавам. Гледано из слике галерија није постојала, слика је била свет за себе, и оно што ме је изненадило, сви ликови су били стварни као и они необични предмети несвакидашњих облика уклопљени у визије, све је било реално. Све више верујем да је под маском старог дремљивог портира био војник службе који ме је смишљено елиминисао тако што ме је гурнуо у другу реалност, други свет, из којег за сада не видим излаз. Да, погодили сте, био сам у слици оног лика за кога сам помислио да личимо. Оно што ме је одмах опчинило је то да у слици ништа није било статично, као што је на слици изгледало. Како сам био наиван, схватио сам коначно уметност, слика је само заустављена стварност у тренутку. Уствари, она наставља да живи и након тренутка када настане. Никада ми то није пало на памет, а тако је једноставно. Ликови у слици су били као и они у стварности, неки овакви, неки онакви, створили смо временом неки однос. Било је глупо да их питам како су ту доспели, нико од њих није то доводио у питање, једноставно су ту постојали, ништа необично, свако је живео свој живот, бар тако мислим, или шта су под животом разумели. У почетку ми је било необично, али сам се касније навикао. После неког времена сам утврдио да у овој одвојеној стварности време и не постоји. У почетку било ме је страх да се удаљим од места где сам упао у слику, као да сам очекивао некако да се вратим. Касније када сам видео да је то, бар за сада немогуће, отишао сам даље, истраживао пределе, облике и ликове. Тако сам у једној мрачној, необичној библиотеци наишао на старох монаха који је писао неке списе. Деловао ми је познато, сигурно ми је сећање из претходног времена вратило слику већ виђеног, као некаквог пророка. Могу вам још само рећи да сам му испричао све што сам знао, све чега сам се сећао из оне друге, оне наше реалности, стрпљиво ме је слушао све док речи нисам исцрпео и без иједног сећања остао. Све је записао и благородно обећао да ће објавити. Остало ми је само да му верујем и да се надам. Посетите понекад неку изложбу слика, галерије су дивна места за упознавање, надам се да ћемо се препознати.
