Сиве очи, његовог хаскија који је седео на сувозачевом седишту питомо су га гледале док је он упорно покушавао да нађе исте у свакој девојци која је пролазила поред кола.
Имао је у свом атељеу већ десет пари, али то није било то.
Најзад је угледао и полако кренуо за њом.
Није му било тешко да је савлада, марамицом натопљеном хлороформом.
* * *
Пробудила се у просторији испуњеном мирисом терпентина и трулежи.
Покушала је да склопи очи али није могла, нешто јој је држало очи широм отворене. Видела је огромна платна свуд око себе и онда његово насмејано лице.
-Гледај ме, само ме гледај и све ће бити у реду.
Док је то говорио, нечим налик на кашике, приближавао се њеним очима.
– Тааако, баш тако, у мене.
Лудачки бол јој је испунио мозак.
Пауза, бол и мрак.
* * *
Када се освестила и даље је био мрак.
Чула га је како задивљено прича.
То је оно што сам тражио. Ти си уникат.
Моја Мона Лиза ће надмашити Да Винчијеву, а твоје очи имају ту загонетку у оку попут њеног осмеха.
* * *
Млади сликар задивио свет!
Нова Мона Лиза прети да засени стару!
* * *
Нови наслови су заменили старе.
ПРОНАЂЕНО 10 ЛЕШЕВА ДЕВОЈАКА БЕЗ ОЧИЈУ!
ПАНИКА У ГРАДУ!
* * *
– За то су заслужне твоје очи Софија. Видиш?
За Софију је постојао само мрак и жеља да умре.
