Мериторни пристанци

Шапат душе учинио је да из дубоког сна окретањем тела постранце на леву, са десне стране, ипак, као сваког јутра, превагне на леђа, отварајући очи готово истог момента.

Широм су се зенице загледале у таваницу чија фабрика дугмића учини да усредсређен поглед прострели четвороугаоним оквиром целокупно тело одозго бацајући прозирне зраке не би ли пронашли какву аномалију везану за здравље. Чим би програмски поступак био завршен, постојајала је стопостотна сигурност да су било какве недоумице с аспекта болести биле подешене на нулти идентитет тако да се преостали дан могао одвијати без икакве бојазни да ће ишта да зашкрипи, све до сутрадан, када би се поступак понављао истим ритуалом, по познатој матрици ревизије. Свака евентуално потребна корекција би била инстант изведена, без бола или каквог видног ожиљка. Здравствени билтен савршен. Онакав какав се само пожелети може, и површно гледано голим оком и унутар физичког тела. Целина свесног и несвесног компактна.

Истог тренутка креће а психички, а физички обојен рад од кога се не умара. Нема замршених радњи. Све заредом клизе, све су до краја могуће и кад измичу првобитној логици. Цак. Цак. Магија и илузија надахнуто прате ритам логике. Шетња је непрестана. Нема разлога да депримира. Фрустрације једноставно не постоје јер на крају баладе за све се нађе решење унутар система, све се механички на добро окрене. Обрни-окрени, свако се залогају радости окрене и кад се клица изненађења фиктивног проблема помене. Од нераскидивих веза се не преза и поред нових продукција, нових дедукција, укључивања, уоквиравња…

Потицањем храбрости да колена не клецају, идеје да се у лету пецају, дан изненађењима пресецају. Ред дисциплином прожет, минутажу ефикасности слаже, уз уједначену музичку матрицу пријатну уву да на крају дана кад се заврши и радна ујдурма и мирно пуњење батерија, у међувремену, бројеви затворе круг и стане дневног стања уобичајен звук. Одмор прати успешну нит и до сутрадан човек је са стресом, по свим категоријама, квит.

Кад стисне време, као ударац у плексус, падне нејасноћа у невреме, који шраф се расклима, али пропаст не бива, разглас се додатно не дира, ничија рука се не би додатно усплахирила, ником длака са главе не би зафалила, вода из чаше се неповратно излила… Ураниловка. Никаква фрка. Нигде збрка. Комплетно чиста слика. Промаји мисли нема места. Ни подвијању репа. Шта коме може да засмета? Где је ту шкарт? Јутром, од почетка креће нови старт, као испред постављеног штафелаја са белим платном нови став. Боре се испеглају, а да их сузе не квасе. Сви се изнова за нове походе испрсе. У се и у своје кљусе, и дугмиће на таваници који нису само декорација и избрушена сабрана емоција већ изум за тела зум, пропраћен благим шумом скованим бистрим умом. Дилеме се не намећу. Прескачу се. Двојби, тројби, узбуђења у матрици дешавања унапред предвиђених нема. Ново дугме, нова функција па чак и кад специфична вештина традиције прија. Свака генерација се новим моментима савија. Живела и свима не баш докучива технологија. Имена. Знамења. Покушаји. Одбачаји. Победничка постоља за добро учињена дела, за уздигнута чела. Спречавање обухвата континуитета напретку уме да засмета. Мере, регулативе, пристанци за некога су опасност, за друге разумни обрасци, правовремени алибији, атаци.

Просторни домет непобитно долази као награда за труд. Статистички залогај тврди која је квадратура по јединки пожељна, а која утиче негативно на след догађаја, предвиђа смицалице, давање увида у ново конкретно, раскршћима оптерећено, лице.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима