Покриј ме тим густим и дугачким трепавицама нежно, и ушушкај стидљивим погледом у бегу, лагано, сасвим полако, као да сво преостало време овог света постоји само због нас. Шушкај ме до јутра причом о перуанским љиљанима, о непрегледним пољима златног кукуруза, ружичастом заласку сунца на зеленим пропланцима, о белим тополама и сунцем окупаним крововима који имају обрисе твог осмеха само мени намењеног. О раздраганој деци (која ме подсећају на моју) која беру тек сазреле јагоде, ма шушкај ме ако треба и до новог сутра, али ме не буди кад одлазиш. Не знам како си дошао, али знам, ниси ту да би остао. И то је сасвим у реду, само ме не буди кад кренеш… јер, растанци су лепши када их сањаш. Замисли само колико би све лепше било када би се људи будни састајали, а растајали сањајући.
Када се будем пробудила бићу сама, али не и усамљена. Јер, вратићеш се, знам. Као сунце после летње кише. Враћаћеш се. Као распевано пролеће после тихе зиме. Вратићеш се као разливена и дивља река свом кориту након поплаве.
Када се пробудим, само ћу ја знати шта сам мислила док сам те предходне ноћи шапатом „Трепавице” звала. А мислила сам свашта.
Мислила сам… Чудно је како ова компликована жена може да се без борбе разоружа, поједностави и сведе на пар кристалних капи једноставне истине и среће, са таквим, баш таквим као твојим, стидљивим и нежним погледом испод трепавица. Чудно јесте. Али, чудом задојена, носим га у венама још од малих ногу, пред чудом застанем, њему само могу да се дивим и проналазим га свуда… Па зар да се томе чудим?
Мислила сам… Ово опет пробуђено дете у мени које још живи и сања чаробне светове је такође само по себи чудо.
Мислила сам… Зашто га онда не бих пригрлила јако, па пустила? Пустила да се игра и радује сваком украденом моменту у сигурном склоништу испод тих трепавица? Зашто не бих прошетала босих стопала по овој скривеној и незамисливој пољани шапата, далеко од свега и свих, где расте мекана, чудно плава трава која свија постељу за љубичасто немогуће цвеће које опет плете јастук од снова миришљавим концем смеха и лудости багрема у ноћи, где је све сада и овде, а о чему сутра нећемо умети, смети, нити имати коме испричати.
И пре него што нас изненади јутро, тај бездушни лопов који односи сву чаролију ноћи, остави само једну трепавицу на љубичастом јастуку као лист на ветру и замисли жељу… Мораш веровати у чуда да би се жеља остварила.
