Сједио је на свом мјесту и опуштено листао новине. Поред њега је сједио некакав трговац који је тренутно спавао. Атмосфера у овом дијелу авиона је била мирна. Била је мирна свуда. Налазио се на ноћном лету из Њујорка за Лос Анђелес. Он је био небески шериф и његов задатак је био да заштити путнике и авион од евентуалне терористичке или сличне пријетње.
Али, несумњиво, тако нечега није било. Ово је био један од оних мирних летова. Било их је укупно стотину седамдесет двоје путника и чланова посаде, укључујући и њега. И једва је чекао да слете у ЛА и да може ићи кући. Тамо га је чекала супруга и двије малољетне кћерке.
Листао је новине и тражио начин да некако прекрати вријеме. Имали су још неких сат времена лета. Тренутно је било око два сата послије поноћи. Вријеме је било мирно. И све је пролазило без икаквих проблема.
А онда је у једном тренутку примијетио некакво комјешање испред себе. У питању су били младић и дјевојка који су сједели неколико редова испред. Нешто су се расправљали. Младић је дјеловао веома узнемирено, па чак и уплашено.
Тада им је пришла и плавокоса стјуардеса. Није могао да чује о чему су разговарали. Били су удаљени од њега, а он није био у позицији да се мијеша. Није смио откривати свој идентитет све док безбиједност на лету није била угрожена од терористичке или неке друге озбиљне пријетње.
„Видио сам их у ходнику. Нисам луд… кажем вам да сам их видио”, успио је да разумије ове ријечи узнемиреног младића. Стјуардеса га је смиривала, а такође и дјевојка која је сједила са њим.
„Тамо ничега нема. Управо идем одатле”, покушавала је стјуардеса да га уразуми.
„Видио сам их. Били су ту и били су стварни”, упоран је био нервозни младић. Све више је дјеловао узнемирено и уплашено. И све гласније је говорио. „Било их је троје и… церекали су се.”
„Уморан си, Дејвиде. Јуче си устао рано и никако ниси спавао. Сигурно ти се учинило”, покушавала је да га смири црнокоса дјевојка у бијелој сукњи и црној кошуљи.
„Некада се ум може поиграти са нама и онда видимо ствари које нису ту. Видимо оно што не постоји”, наставила је плавокоса стјуардеса.
„Не! Знам шта сам видио!”, узвикнуо је узнемирени младић и затим је од себе одгурнуо стјуардесу. Она је одступила уназад и готово да је пала на под. А он је устао са свог мјеста. Био је ван контроле, и дјеловао је спреман да учини неку глупост. „Видио сам их! Сви смо у опасности!”
Остали путници су почели да се буне. Несумњиво је узнемирио све оне који су били у овом дијелу авиона. Неко од путника је загаламио на њега. Ипак, већина је била збуњена и само су га блиједо гледали.
У том тренутку им је притрчала још једна стјуардеса. Ова је имала кратку косу офарбану у црвено. Пришла је својој плавокосој колегиници, а затим заједно са њом кренула према узнемиреном и љутитом младићу.
„Не прилазите ми! Ударићу вас! Озбиљно вам кажем!”, узвикнуо је младић. Оне су накратко застале, а он је тада нервозно потрчао према ходнику који је водио у други дио авиона.
Све то је могао да види са свог мјеста. И младића који је замакао иза зида у ходнику, као и стјуардесе које су кренуле за њим. Оставио је новине и потом устао са свог мјеста. Није имао избора. Ионако су имали још само сат времена лета до циља. Осим тога, ноћ је до сада била мирна и није било никаквих сумњивих лица у авиону, тако да је ипак могао да интервенише, те да чак и открије свој идентитет одређеним особама.
Ово је, ипак, била криза и његов посао је био да то ријеши.
Полако је пришао црнокосој дјевојци која је стајала сама поред мјеста на којем су она и тај младић сједели. Она је била уплашена и готово да је заплакала. Тада је примијетио и стјуардесе које су се вратиле из ходника. И оне су биле саме, без тог узнемиреног младића којег су јуриле и покушавале да смире и врате на мјесто.
„Шта се дешава?”, озбиљним тоном је упитао.
„Господине, молим вас да сједнете на ваше мјесто. Ми ћемо то ријешити”, одлучно му је рекла црвенокоса стјуардеса. Ипак, она није знала ко је он.
Он јој се полако примакнуо и затим је, тихо да остали не чују, рекао: „Ја сам небески шериф. Хајде да негдје поразговарамо насамо.”
Стјуардеса је одмах спустила гард. Потом су се одвојили у страну и отишли позади у простор за особље на авиону. Он, двије стјуардесе и та узнемирена млада дјевојка. Ту није било никога другог. Били су сами.
„Ја сам Алисон”, представила се лијепа црвенокоса стјуардеса. А затим је представила и плавушу. „Ово је моја колегиница Викторија.”
„Драго ми је. Ја сам Џон и ја сам небески шериф”, представио се и он. Затим се уозбиљио. „Шта се ово десило? Шта је било са тим младићем. Ко је он и чега се тако уплашио?”
„Он је мој брат, Ричард”, укључила се млада црнка. „Ја сам Џејн. И нас двоје путујемо у ЛА код пријатеља.”
„Шта се десило са њим?”, упитао је.
„Не знам шта му је било. Био је у тоалету и када се вратио био је веома узнемирен и уплашен. Упорно је говорио да је у ходнику видио нешто”, збуњена је била млада дјевојка.
„Нешто?”
„Тврдио је да је видио некаква мала чудовишта која су стајала пред њим”, укључила се плавокоса стјуардеса. „Био је сигуран у то. Нисам му могла објаснити да тамо нема ничега и да му се то само учинило. Каква чудовишта! Какве глупости!”
„Рекао је да је видио чудовишта у ходнику код тоалета?”, збуњен је био Џон.
„Упорно је говорио како су га гледала, како су била мала, величине мачке или мањег пса, али да су стајала на двије ноге, режала и церекала се, те да их је било укупно троје”, испричала је његова сестра оно што је он рекао њој. „Дошао је овдје и није могао да се смири. Стално је понављао да их је видио и да ћемо сви страдати.”
„Да ли је конзумирао веће количине алкохола или неких других психоактивних супстанци?”, упитао је његову сестру.
„Не, Дејвид не пије, нити се дрогира”, одлучно је одвратила црнокоса дјевојка. „Али, био је уморан. Није се наспавао и могуће да му се нешто учинило. Сигурно је то у питању.”
„Да ли је у ходнику могло да буде нешто од чега би му се могло учинити оно што је описао?”, обратио се Џон двјема стјуардесама.
„Не, нема ништа слично. Као што знате, животиње нису дозвољене у дијелу са путницима. Кућни љубимци су смјештени у кавезима у другом дијелу авиона, тамо гдје су ствари путника и остала роба за транспорт”, објаснила је Алисон. Наступала је веома професионално. И несумњиво је прилично добро радила свој посао.
„Можда се нека животиња извукла из кавеза и побјегла овдје?”
„Не, то није тако лако изводљиво”, одвратила је она. „Осим тога, колико се сјећам, на овом лету вечерас ни немамо пријављених кућних љубимаца. Није имало шта да побјегне из кавеза.”
„Можда неко од путника није пријавио свог љубимца? Или, можда покушава да провуче неку егзотичну врсту коју је забрањено држати на лету?”, наставио је са питањима небески шериф.
„Ипак мислим да је реалнија опција та да му се учинило, да је под неким стресом или нападом панике, те да је све то било само у његовој глави”, одлучна је била црвенокоса стјуардеса.
И била је у праву. Несумњиво је проблем био у делузијама тог младића.
„Морамо да га потражимо и вратимо на сједиште”, рекао је он. „Да ли можете претпоставити гдје је побјегао?”
„Није отишао у други дио авиона. Вјероватно се сакрио у тоалету или остави. Хајдемо да погледамо”, одвратила је Алисон.
Тада су сви заједно кренули према ходнику којим је побјегао Ричард. Њега није било. У ходнику је све дјеловало нормално. Није било неких животиња или нечега од чега му се могло учинити оно што је описао. Али, није било ни Ричарда. Провјерили су у тоалете. Били су празни. Погледали су у складиште са намирницама. Ни тамо није било уплашеног младића. Онда су, ипак, бацили поглед у наредни дио путничког дијела. Тамо је било мирно. Сви су одмарали или спавали. Ништа није указивало на то да их је неко прекинуо у томе и да су примијетили било шта чудно.
Ричард као да је у земљу пропао.
„Није ми јасно гдје се изгубио”, констатовала је Викторија. „Све смо претражили.”
„Нисмо све”, одвратила је Алисон и затим погледала у под. Гледала је у поклопац који се назирао и који је био затворен. Ту је био складишни дио, онај у којем су се чувале ствари путника, као и њихови кућни љубимци, те роба која се евентуално превозила авионом.
„Можда је побјегао доље? Или, можда, и он мисли да је видио неке животиње које су побјегле из складишног дијела?”, сумњичаво је упитао Џон.
„Немамо друге него да погледамо и увјеримо се сами”, рекла је Алисон и опуштено му се осмијехнула.
Потом је чучнула и полако подигла поклопац. Унутра је било прилично мрачно. Ипак, допирала је слаба свјетлост одоздо. Ту су биле и степенице којима су могли сићи до ствари путника. Алисон је узела батеријску лампу и прва је кренула да се спушта. За њом је кренуо он. Викторија и Џејн су остале да их чекају горе.
Полако су сишли низ степенице и затим лампама освјетљавали простор око себе. Ту су биле путничке торбе и некакви пакети. Ту су са стране биле неке кутије. Али, није било животиња, нити је било трага и гласа од Ричарда. Барем на први поглед нису могли ништа да примијете.
„Ричарде!”, узвикнуо је Џон. Покушавао је да га дозове и убиједи да се открије. „Ја сам небески шериф. И овдје сам да ти помогнем. Све је у реду. Изађи и онда ћемо попричати о свему.”
Али, никаквог одговора није било. Само тишина и мрак.
„Ричарде! Твоја сестра је горе. Чека те!”, укључила се и Алисон.
И даље није било никаквог одговора од Ричарда.
„Можда није овдје”, закључио је Џон.
„Нема гдје друго бити. Све смо погледали. Ово је једино мјесто на којем се могао сакрити а да га нико други не примијети од путника или чланова посаде”, објаснила му је црвенокоса стјуардеса.
И тада се у мраку недалеко од њих нешто зачуло. Нешто је пало. Моментално су и она и он уперили лампе у том смјеру. Тамо су биле неке кутије. И изгледа да је једна мања кутија пала на под са оних већих. А онда је примијетио неку малу силуету која је брзо пројурила кроз мрак. Зачуло се ново падање ствари и помјерање кутија.
„Тамо има нешто!”, узвикнуо је Џон и затим брзо извадио пиштољ испод сакоа. Уперио га је у том смјеру и свјетлошћу лампе је пажљиво покушавао да уочи то што је производило те звукове.
„Видим нешто иза оних кутија позади!”, узвикнула је Алисон и уперила свјетлост лампе у том смјеру.
Нешто је заиста било тамо. Полако су пришли. Он није спуштао пиштољ. И онда је угледао мушкарца који је лежао на поду иза кутија. То је био Ричард. Тијело му је било ужасно унакажено. Свуда по тијелу имао је трагове угриза и огреботина. И свуда је било пуно крви. Несумњиво је у питању био напад неке дивље животиње. И то усред авиона током ноћног лета.
„Ово је страшно!”, узвикнула је Алисон. И затим се сагнула у страну и повратила. Призор је заиста био ужасан. И није био за оне слабог желуца.
„Морамо одмах да се вратимо горе и запечатимо складишни простор. Овдје нечега има”, забринут је био Џон. „И морамо да обавијестимо пилота.”
У том тренутку су зачули страшне врискове код излаза из складишта. То су биле Викторија и Џејн. Он је потрчао напријед, а за њим је трчала и Алисон. Ухватио се за степенице и журно кренуо горе. Брзо се попео. И поново је био згрожен оним што је видио.
Крвава беживотна тијела Викторије и Џејн лежала су на поду пред њим. И оне су по себи имале трагове угриза и огреботине. Крв се слијевала из тих ужасних и великих рана по њиховим тијелима. Алисон је опет повратила.
„Ово се све десило у пар тренутака”, констатовао је Џон. У руци је чврсто држао пиштољ. Био је нервозан. И веома узнемирен због свега овога. „Имамо једну или више неких непознатих и опасних дивљих животиња на слободи. И налазе се у дијелу за путнике.”
„Која животиња ово може да учини на овакав начин?”, уплашено је упитала црвенокоса стјуардеса. „Пас? Вук? Дивља мачка?”
„Не знам. Али, нешто је овдје са нама. И то нешто је веома крволочно”, одвратио је Џон.
Он је полако кренуо ходником према дијелу са путницима. Алисон је кренула за њим. У руци је чврсто држао пиштољ и нишанио пред собом. Примијетио је некакве чудне крваве трагове на поду. То су, по свему судећи, били отисци животиње која је то учинила. Али, било их је доста. И било је необично то што је дјеловало да та животиња хода на двије ноге.
А онда су изашли из ходника и укорачили у дио са путницима. Призор је био застрашујући. И у тренутку је задрхтао. Некаква мала крзнена бића, величине мачака, али која су се кретала на двије ноге и која су имале застрашујуће главе са оштрим зубима, великим и продорним очима, те дугим шиљатим ушима, скакала су по сједиштима, нападала путнике, гризла их, гребала, кидала им дијелове тијела и хранила се њима. Путници су покушавали да се супротставе или побјегну, али ових бића је било доста, била су брза и веома крволочна. Путници нису имали шансе. Погледао је на своје мјесто. Онај трговац који је спавао поред њега сада је био измасакриран и једно од тих створења се управо хранило њим.
Алисон је опет повратила. Произвела је буку коју су ова бића одмах примијетила. На тренутак су сва та чудовишна мала створења застала са убијањем и једењем путника и погледала су директно у њих двоје. Он је држао пиштољ у дрхтавој руци и уплашено, с невјерицом, гледао је у њих. Алисон је клечала уз његове ноге и повраћала.
А све те креатуре су их тим злокобним очима посматрале. Церекале су се и нешто су мумљале на неком чудном језику. Ништа није могао да разумије, али дефинитивно је могао да схвати шта намјеравају. То је било тако очигледно.
Испред њих их је било десетак. А онда су са свих страна почеле да пристижу нове креатуре. Било их је пуно и биле су свуда око њега и црвенокосе стјуардесе.
Њихов поглед је био тако пријетећи. Као и тај неприродни и лудачки смијех. А посебно велики и оштри зуби који су се тако истицали и који су се све више приближавали њему и њој.
