Имао човек златну рибицу. Испуњавала му је све жеље у сваком тренутку, а имао их је пуно. Живели су срећни и задовољни.
Када је старост почела да куца на врата, човеку беше жао да остави све лепоте које има, па упита златну рибицу да још поживи. Рибица му рече да може све учинити и све жеље одмах испунити, али када би такву жељу испунила морала би му дати свој живот. Умало одмах не рече да му испуни и ту жељу, али ипак се заустави у тренутку и помисли шта ће му живот ако нема златне рибице да му испуњава жеље.
Пролазило тако време, и човек је био све старији и немоћнији док га једног дана рибица не упита:
„Твојих жеља скоро и да нема више, ускоро ћеш ме напустити. Целог живота сам ти испуњавала све жеље, одмах када си пожелео. Уживао си у животу, па да и ја тебе питам да ми испуниш само једну жељу.”
Човек радосно помисли да је то поштено. Јесте целог живота уживао и свака жеља му је била тренутно испуњена. Сада је дошло време да он испуни жељу златној рибици.
„Хајде рибице, питај, испунићу ти жељу.”
„Потребно је само да пожелиш да свој остатак живота, који је сада старачки и све тежи, даш мени јер једино тако могу да и даље живим и испуњавам жеље људима.”
Гледали су се дуго кроз стакло акваријума, очи у очи. Није се надао том питању. Тишина поста мучна. Рибица је нервозно вртела телом, али није било никаквог одговора.
Целе ноћи је размишљао и пред зору је одлучио да испуни рибици жељу, али гле, ње није било у акваријуму. Данима је седео тако поред празног акваријума. Старост је онемоћала тело мучила сваким даном више. Кажу да је још жив, а волео би да није.
