Мали просјак стоји пред мирисним колачима у излогу посластичарнице. Пред гладним очима неко је иза стакла ређао слатке ђаконије: марципани, сахар торта, бајадере, пуслице, ораснице, гурабије… Забављало га је да посматра како се сваки пут кад износи пуну тацну, оне очи зацакле и овлаже се, и мршаве шачице прстима крену ка сваком колачићу, изнетом и понуђеном, али иза дебелог стакла, само да гледа.
Беше то сурова игра ситог посластичара који се понекад досађује. (Примакни-измакни, раздражи, па отерај. Тако се муче заробљене животиње).
Једном га, у неко студено зимско вече, онај беше пустио да уђе. И кад је просјачко посегнуо за понуђеним – добио је шибом по прстима. Скупиле се у меснату трубицу жељне усне, па пире у болне јагодице. Од топлог даха магле се два дебела стакалца наочара и мали просјак не може да види како ту, на стази, сасвим близу – стоји неко. Гледа га стидљиво и чека. Под изношеном јакном нежно, шачицом, овија топли окрајак хлеба.
Али топли дах у леденом ваздуху пред очи намиче маглу у којој се сви видици губе. А ту, на влажној земљи отисак нечијих малих чизама, јасан као слово на славском колачу и скорела корица хлеба давно спуштена у траву. Нико је не види. Само птице.
