Пигмалиону су очи биле крваве и беснео је. Одједанпут руке и очи су сијале, бљештала је ватра. Ватреним шакама ухвати Ареса за врат. Поче да га удара и баца около, називајући га изродом и проклетником. Арес му баци песак са земље у очи и успе некако задњим напорима да се измигољи и побеже. Да није успео, вероватно би завршио ту на песку. Био је под утиском и није веровао да Аполонов син има толику моћ и снагу, и да му он, велики Арес, није ни до колена. Након судара удараца и бљеска који их баци сву тројицу, Аполон је лежао без свести. Глас му је говорио:
„Устани, потребан си нашем сину!”, видео је Хену.
„Желим да останем са тобом”, рече јој. „После тебе живим у Делфима аскетски, патим за тобом сваки дан, једина утеха ми је наш син Пигмалион”, сузе су му текле низ образе.
Афродита дође до њега и рече Аресу:
„Називаш себе богом рата, а увек побегнеш када је тешко! Кукавице!!!”
„Пигмалион је урадио праву ствар”.
„Платићеш ми и ти и мој брат и ово његово копиле!”
„Роспијо!”, повика, и неста.
* * *
Афродита продрма Аполона. Буди се и он дође себи, обриса сузе.
„Поносан сам на тебе, Пигмалионе, и што си мој син. Збогом сине, посетићу те ускоро!”, дође кући изнервиран због свега. „Проклети Арес, платиће ми!”
Загрли статуу и рече: „Прелепа си, попут богиње, једино ме ти разумеш”, пољуби је и прислони руке.
Ватра му је била из руку и она оживе.
„Галатеа се зовем, Афродита ми је рекла да ми је то име. Чула сам све твоје приче, страхове, надања. Толико си добар, леп, искрен. Желим да избациш ту мржњу из срца према Аресу, он је грубијан и небитан.”
Пољуби је и загрли. Прошли су месеци, уживао је да проводи време са њом. Дадиља је била пресрећна. Арес је гледао данима, био пакостан, бесан и реши да обљуби Галатеу и да је силује, као што је то урадио безброј пута. Галатеа једног дана оста сама са дадиљом. Пигмалион је отишао у Делфе, да се види са оцем Аполоном.
Арес удари дадиљу и насрну на Галатеу. Она га огреба по оку, али он поче да цепа одело са ње. Појави се Афродита и набаци на њега мрежу од хефеста.
„Проклетнице!”, појавише се и Аполон и Пигмалион.
„Шта сада да радимо овој зверчици?”
„Убићу вас, побићу вас! Нисте достојни да ми гланцате штит и мач! Оче Зевсе!”
„Овај пут се не мешам”, рече Зевс.
„И ти си као они.”
Галатеа рече: „Пустимо га, мржња ствара још мржње. Покажимо му да смо бољи од њега, а он нека се запита зашто га нисмо бацили код Персефоне, нудила се да га она и Хад муче неко време. И Посејдон је хтео да га мало мучи.”
Пустише га, a он крену да их гађа муњом.
„Доста!”, појави се Зевс. „Сам је себе осудио, иде у подземни свет код Хада и Персефоне. Ви, остали, поносан сам на вас! Галатеа, желим да се син мог унука Пигмалиона зове Пигал”, и неста.
Аполон и Афродита пожелеше срећу Пигмалиону и Галатеи и рекоше: „Свратите понекад у Делфе. Збогом.”
Њих двоје су живели срећно, имали пуно деце и захваљивали се Аресу, јер да није било њега, никада се не би упознали. А он се нервирао, јер га нису мрзели, а у подземном свету му је било као код куће. Све Аресове лоше стране биле су у зениту, а Хад и Персефона су добили сина који, иако им није рођени, био је њихово отелотворење.
„Немогуће да је то све тако било!”, рече мали Пигал са браћом и сестрама дадиљи. „Мама, јеси ли стварно била кип?”
„Да, била сам, и оживела ме љубав вашег оца.”
„Јесте, баш ти верујемо. Идемо на реку, ко је најспорији чисти поније. Хахаха”, и сви одјурише.
„Не знам на кога су овако живахни?”
„Ех, где си видео мирну децу, то не постоји.”
„Хајдемо и ми да мало заједно направимо неку нову скулптуру за башту.”
„Већ сам ти досадила?”
„Никад! Хтео сам направим коња и назовем га Арес.”
„Хаха, ти си немогућ!”
Аполон и Афродита видеше разговор и почеше да се смеју. Арес се срдио:
„Видеће они једнога дана, вратићу се ја горе на Олимп, у пуном сјају. Проклети ови смешни смртници!”
Пигмалион и Галатеа живели су срећно и дуго. Галатеа до данашњих дана остала је синоним за лепо, а Пигмалион, шетач на жици, илузиониста, јер хода између два света – света људи и богова.
