Клизе децембарски дани један за другим. Ветар мрси гране и носи још по који заостали лист са ње. Земља је упила доскорашње кише и остала влажна после њих. У ваздуху се осећа оштар мирис дима из горионика. Све мирише на снег и предстојеће празнике.
Тиха музика и топлина у ауту чине овај пут опуштеним и лаким. Смењују се места, километри пролазе и тако си ми све ближа. Глава ми је пуна питања на која немам одговоре за сада. Хоћеш ли ме препознати, хоћеш ли ми се обрадовати барем мало?… Видим твоју ситну фигуру пред собом и осећам мирис твоје коже у ноздрвама. Ветар успомена носи шапат тихих корака, док ме старе очи мајке посматрају из сенке прошлих дана. Посматрају ме са висине живота, с’ љубављу без граница.
Доста је времена прошло од нашег сусрета. Носим тај познати страх са собом као и жељу да опет будемо једно. Стижу нам празници а ја желим да их са тобом проведем. Срце ми лупа све јаче, очи ми се несвесно сузама пуне како се теби приближавам. Смештена си међу зидинама старачког дома, срећна у свом свету где мало места има за нас који дођемо са стране. Биле смо срећне до скоро. Дисале смо једна за другу. Онда си почела да се мењаш. Губила си појам о времену, појам о садашњости и о нама. Почела си да ме се плашиш и не препознајеш. Повређивала си себе из незнања, једино решење је било да те од свега склоним у сигурност дома и доктора који ће те надгледати. Родила си се поново. Сјај у очима ти се вратио и осмех те преплавио.
Данас ћу пореметити твој мир. Надам се да ћеш разумети и радовати се свему као некада. Рука ми подрхтава како је спуштам на врата дома. Чекала си ме у холу. Седела си са торбом поред себе и јакном преко колена. Подигла си поглед кад сам отворила врата и ја сам одахнула. Твој осмех и тај сјај очију који светли попут светиоика, говори више од хиљаду речи. Скоро сам прелетела тај комад раздаљине и стисла те у свој загрљај. Ниси ми узвратила, али ме то није обесхрабрило. Познала си ме, радујеш се и то је довољно. Потписала сам папире и биле смо слободне. Узела сам твоју торбу, тебе за руку и кренуле смо. Поглед детета ме разгалио. Љубопитљиво гледаш око себе и све ти је ту непознато. Не плашиш се, само си радознала. Узвраћам ти осмехом, благо стискам руку као да ти тиме поручујем: веруј ми! Пут до наше куће, протиче у пријатном ћаскању. Говориш ми о својим другарицама у дому, причам ти о снегу који очекујемо за празнике, свака у свом свету долази кући.
Дом ти делује познато, видим по теби да си опуштена, тек понека сенка прође преко лица. Цело двориште је у лампионима и украсима. Потрудила сам се да ти дочарам долазак, Новогодишње и Божићне празнике у којима желим да си поред мене. Дете у теби је радознало, весело, све би да пипне и у све завири. Понесена твојом радошћу, смејала сам се, поскакивала око тебе и пазила да се не повредиш. Јелка која је напољу, светлела је при првом сумраку који се спуштао. Кућица је стајала поред ње, у њој су гореле сијалице и тиме осветљавале патуљке начичкане около. Рекла си занесена и срећна:
„Довела си ме у бајку кћери.” Било је то нешто најлепше што сам чула од тебе у последње време. Преплавио ме талас олакшања и среће што сам успела бар на кратко да унесем радост у твој мали живот. Остале смо у тој бајци све док нам се прсти нису од хладноће укочили. Увела сам те у мини бајку звану дом. Она је такође пуна новогодишњих ђаконија и украса. Поставила сам јелку високу два метра, окитила је сребрним лампионима и посула вештачким снегом. Знам да се у теби пробудила девојчица и да сада себе гледаш кроз њу; знам да ти је срце чисто и да све ово доживљаваш као сан. Све то знам, само желим да ти тај сан ове године испуним. Испод јелке је прегршт пакетића, отворићемо их за који дан, надам се. Понављала си исте реченице и сваки пут кад би подигла поглед, дивила си се јелци као да је видиш први пут. Пустила сам те да прошеташ и завириш у сваки ћошак наше куће; све је то теби познато, све је у магли твојих сећања. Ти си је разгледала као да је видиш први пут. Узбуђена и уморна након дугог путовања, заспала си мирна и спокојна.
Јутро нас је дочекало са сунчаним зрацима који су се пробијали кроз окна ролетни. Збуњено си се освртала око себе, сетила си ме на Јовану кад је била мала и исто тако радознала:
„Мама, код куће си, не брини”. Села сам поред тебе и препричала ти јучерашњи дан. Морала сам ту исту причу да ти поновим свако следеће јутро. Сваки пут ме слушаш као да је први пут. Обукла сам те, умила и очешљала, баш као некада Јовану, док сам је за вртић спремала. Ниси се бунила кад сам ти ставила шал око врата, заштитила те капом и рукавицама. Цупкала си, срећна јер излазимо напоље. Вратила си ме у дане одрастања мог детета. Слатко се смејем твојим питањима и послушно одговарам на свако од њих. Јутарњи зраци сунца бацају светло на окићене гране око нас, дајући им блистави сјај. Узевши твоју руку у своју, кренуле смо у шетњу. Све куће око нас светле и свако двориште има свог Деда Мраза. Сретале смо људе из комшилука успут. Са сваким од њих сам те упознала поново. Моја девојчица нема то сећање, на жалост. Тешка болест деменције је учинила своје. Ненавикнута на дуге шетње, врло брзо си ми се заморила.
Вратиле смо се у наш мали рај где си се осећала сигурном. Дала сам ти албуме, не бих ли ти мало вратила сећања. Нисам успела у томе. Гледала си изнова и знова своје фотографије, и сваки пут си им се обрадовала као да их видиш први пут. Срце ми крвари а очи ми сузе пеку, трепнем да их из углова склоним. Гледам те, ту си поред мене, али далеко негде са мислима у свом свету. Недостаје ми твоја љубав коју си безгранично пружала. Заједно смо китиле јелку, дом, заједно пекле божићни колач и веселиле се празницима. Данас покушавам да вретим тај свет у твоје срце. Поред мене је девојчица која се радује снегу, Деда Мразу и поклонима. Спремила сам ћуфте у сосу, знам да то обожаваш. Узалуд све сецкам и покушавам да те натерам да једеш виљушком; све ти је слађе прстићима. Одустајем и сама те храним, као што си ти мене некада.
Данас смо се упознале поново. Седела си збуњено на кревету, ноге су ти висиле не додирујући под:
„Да ли је то био Деда Мраз?”, питала си ме, посматрајући поклоне испод јелке. Очи су ти сијале од узбуђења и нека дечија радост те обузела, па сам се и ја у томе придружила:
„Ноћас ћемо их отворити”, шапнула сам ти да не чује нико. Ноге које су ти висиле са кревета, сад су весело клацкале испод ње. Расположена и насмејана, спустила си се поред јелке и знатижељно мотала пакетиће по рукама. Нестрпљива да сачекаш поноћ, молила си ме да их отвориш. Села сам поред тебе и помогла ти при распакивању. Хтела сам да снимим твоју реакцију када видиш оно што је у њима. Купила сам ти топли џемпер за хладне дане који су у јеку, пиџаму и слаткише наравно. Знала сам да ћеш се њима највише обрадовати. Образи су ти пламтели од среће и радости. Ту слику ћу још дуго имати пред собом, кад год помислим на тебе. Вече нас је стигло у топлини дома. Напољу је нечујно падао снег и остављао белу стазу за собом. Цело двориште је посуто белим паљухама које цакле под светлима украса и лампиона. Све то посматрамо кроз балконска врата која воде у врт. Направила сам твој омиљени колач, ручкаш га са уживањем прстима, одушевљена и задовољна. Са ТВ-а допире музика у којој уживамо, све је баш као некада… а опет ништа више није исто. Ниси дочекала поноћ, пробудила сам те да ти честитам Нову годину. Нећеш се тога ујутру сећати, као ни да си ме пољубила и узвратила ми честитке.
Сместила сам те у ауто до себе и повела у маркет. Долази нам Божић, највећи празник нас православаца. Заборавила сам како изгледа довести дете у продавницу. Ниси се могла свртети, све ти треба и све би да имаш. Пустила сам те да пуниш корпу свиме што пожелиш. Ово су твоји дани и не желим те ни у чему спутати. Једва смо све сместиле у ауто и стигле кући. Купиле смо још по неки пакетић и сместиле га испод јелке. Отворићемо га кад буде пао мрак. Помагала си ми у кухињи, трудила се да поређаш тањире на место, да сложиш салвете у тањире и сипаш сок у чаше. Нисам ти допустила да се осамиш и вратиш у свој свет. Својски сам се трудила да живиш пуним плућима. Донекле ми је и успевало.
По старом добром обичају смо поставиле вечеру на поду. Упалиле смо свећу, унеле бадњак и уживале уз трпезу испред себе. Бадње вече смо провеле присећајући се старих навика. Углавном си климала главом док сам ја премотавала филм прошлости. Све то је затворено у некој фиоци твог сећања, негде је затурен кључ, па можда га некад и пронађеш. Сладиле смо се сувим воћем, јеле мед и орахе, урме, пите од дулека и јабука, и лизале прсте као некада када смо биле деца. Попиле смо и мало црног вина, кажу да тако ваља. После вечере је уследио онај лепши део; распакивање поклона. Покушала сам да се спустим на твој узраст, узраст цурице од својих пет до шест година отприлике. Биће то у мени вече за памћење. Ти се сутра нећеш сећати ничега, али сам ја ту да те на то подсетим. У поклонима смо нашле нове рукавице и капу, вунене чарапе и још много слаткиша и воћа. Свему си се радовала и скупљала све око себе као највеће драгоцености. Ту ноћ си најдуже издржала, успела сам да те окупам и сместим на спавање сањиву и срећну.
Божић нас је дочекао у лепом амбијетну и добром расположењу. Као и сваког јутра до тада, испричах ти ко сам, где си и који је данас дан:
„Данас је Божић, стварно? Значи да је дошла зима”, рекла си. „Знам ја шта је Божић, сећам се. Моја мама је правила колач и пекла пиле тада”, наставила си да се присећаш. Очи су ми се и против моје воље напуниле сузама. Сећала си се свог детињства, мог ниси, а мене си родила. Крупне сузе су ми потекле низ образе. Претежак тренутак, кидало ми се срце у грудима. Брзо сам их склонила да не приметиш, нисам желела да ти ишта дан поквари. Постала си девојчица заробљена у телу баке и твој ум то није могао да прихвати. Ја сам те прихватила такву каква јеси. Моја си драгоценост, баш као и теби ти поклони које љубоморно чуваш око себе.
Дочекале смо Божић на велика врата, како стари кажу, заједно. Сто нам је пун хране, од предјела, погаче па до колача. Телевизор нам је укључен, слушамо музику и уживамо у овом једном дану који је само наш. Ти прелиставаш своје албуме, мислим већ хиљадити пут, али им се изнова радујеш као да је први пут. Постављаш увек иста питања, напамет их знам, срећна сам што могу да ти одговорим и није битно колико је то пута.
Прошли су празници. Обавила се туга око срца, мислим да је и ти осећаш. Враћамо се обавезама, морам да те вратим да бих наставила са својим послом. Паковале смо кофер за повратак. Осећам твоју празнину, допире чак до мојих костију. Не смем да трепнем да ме сузе не сустигну. Ти си ми некако далека, затворила си се у своју љуштуру и тешко допирем до тебе. Све поклоне пакујемо у посебну кутију, желиш све да их понесеш:
„Хоћу да се похвалим другарицама”, кажеш.
„Да ли знаш где сада идемо?”, питам те. Слежеш раменима, не памтиш тај дом као свој. Пући ће ми срце у грудима. Не радујеш се повратку, покушавам да те обрадујем како те тамо сви чекају, како им недостајеш али, не вреди. Нема осмеха а очи су празне и у њима као да ни живота нема. Пустила сам радио у ауту, пријатна музика не враћа расположење ни теби, као ни мени. Пут је дуг, углавном ћутиш и слушаш моје брбљање које је празно и неповезано. Подсећам те на прелепих пар дана које смо провеле заједно, не сећаш их се али климаш главом као да имаш све у памћењу.
Хол је пун жена које се враћају. Збуњена си, сви те поздрављају али никог не памтиш. Гледаш празно и уплашено око себе. Тада ти је пришла жена приближних година, узела твоју руку у своју и рекла:
„Дошла си, хвала Богу да си нам се вратила”. Та једна реченица и ја сам већ заборављена. Осмех се вратио на твоје лице, пољубих те, као узвратила си али на брзину, једва чекајући да ми нестанеш из видокруга.
Излазим са каменом у грудима и болом у недрима. Сваки наш растанак пече све више. Ти се окрећеш свом свету, све ме мање има у твом срцу, све већу празнину остављаш у мом. Све што остаје, прошлост је коју смо делиле и дани које ћу памтити. Кроз завесу сећања, где слике плешу попут сенки, твоје очи ми остављају траг светлости. У сваком погледу носим твоју младост и твоју нежност. До неких наредних празника, грејаће ме сећања на тебе.