Поглед кроз прозор ми даје слику кишног и тмурног јутра деведесет и неке. Један је од оних дана када бих га најрадије преспавала, али на моју велику жалост, имам обавеза. Осећам неку нелагоду, као да ће се нешто лоше десити. Знам да нешто није у реду, али не знам шта је у питању.
Облачим се полако. Успорена сам као успорени филм. Треба да одем до факултета да пријавим испит. Кад сам се спремила, кретох пут факултета. Полако ходам и пролазим поред продавнице брзе хране. Уместо да осетим мирис хамбургера, ја осећам мирис тамјана. Помислих неко је из оближњих станова запалио тамјан и наставих даље. Мирис тамјана не нестаје, него ме и даље прати, као сенка. Чини ми се да што даље одмичем и више се приближавам факултету, да постаје интензивнији.
Уђох у бели мермерни хол факултета и и запутих се пут шалтера да пријавим испит. Тамо је била уобичајено велика гужва. Чинило ми се да ми цео факултетски живот пролази висећи по тим шалтерима. Ту сретох неке познанике и распричасмо се да убијемо време, док не пријавимо испит. Пре нас, на наше велико чуђење, била је нека бака од 85 година, која је стрпљиво чекала у реду са нама, да пријави испит за унука. Неко се нашали па је упита:
„Бако, зар у тим годинама ти студираш?”
Она ништа не одговори, само се слатко насмеја. Службенице су јако споре и стално се шетају, а поједине колеге коментаришу да су обучене као фолк певачице.
Кад заврших са пријавом испита, кренух у библиотеку да учим. Опет тај мирис тамјана ми не да мира и постаје толико јак, да заокупира моју пажњу. Седим у библиотеци и покушавам да се сконцентришем на градиво, али тај мирис као да постаје интензивнији. После извесног времена, пођох у стан. На путу до стана и даље осећам мирис тамјана. Једноставно не могу да га се отарасим и што сам ближа згради, опет се појачава. Улазим у стан и сусретох се са тужним погледом моје газдарице. Рече да је преминуо комшија са првог спрата. Иза себе је оставио жену и двоје јако мале деце. Ништа не би било чудно да тај исти комшија није био мој професор на факултету и да није повремено радио у факултетској библиотеци, тамо где сам осетила најинтензивнији мирис тамјана.
Прошле су године и ја сам на ово готово и заборавила, све до до једног врелог и спарног августовског дана. Напољу је било преко 40 степени, имала сам утисак да ми се асфалт лепи за ципеле и побегох у стан. Мало по мало осетих опет мирис тамјана, као да обнављам сећања на догађај из деведесетих. Имала чудан осећај да некоме ко ми је близак није добро. Једва сам те вечери заспала. Сањала сам чудан сан. Сањам да сам у соби моје баке по мајци. Соба је бела и празна, у њој нема ничега. Само из даљине као ехо, чујем бакин глас, која ми поручује да више не долазим у ту кућу, јер немам због кога да долазим. Рече ми да ми је ујак отпутовао за Београд. Када сам ујутру устала, јавише да ми је бака преминула. Ујак је, заиста после неког времена, отпутовао у Београд на операцију.
Прође неких месец дана и сретох комшиницу, која има кућу преко пута моје зграде и рече ми да јој је мајка у болници и да је лоше. Опет, ниоткуда појави се мирис тамјана. Сада из ове перспективе схватих да ће мајка моје комшинице да умре. И заиста, после 15 дана видех на кући умрлицу.
Тај мирис тамјана, када га осетим је заправо мирис смрти. Неко кога познајем или ми је род на путу је без повратка. Дани су му одбројани. Мирис ми само даје знак за то…
