Над градом се спуштало мирно вече. Плавокоса новинарка је почела да пише свој новинарски чланак о карневалу у Струмици, јер је овај карневал имао посебно место у њеном срцу. Лена је била посебно захтевна када су њени новинарски чланаци у питању, и желела је да буду испуњени дубоким професионализмом и врло детаљни. У Струмици је упознала Давида који је радио као лекар у Далмацији, Хрватској. Његова породица је живела у Струмици. Ове године је карневал у Струмици обележио њено срце вечне љубави.
На сточићу је приметила нека од писама са разгледницама, које јој је слао, попут овог:
,,Драга Лена,
Мислим на тебе, и радујем се нашем следећем сусрету. Желим да се вратим и поново будемо заједно. Чувам твоју карневалску маску коју си заборавила код мене…”
Лена је престала да чита. Сетила се тренутака испуњене љубављу и срећом, који су лебдели у њеном срцу. Пожелела је да поново види те продорне црне очи, од којих никада нија хтела да одустане. А свака срећа мами осмех на лицу да ће, као непознати странац, доћи у тишини ноћи, да му срце задрхти, да га освоји шармом. Пожелела је да се то поново догоди, да љубављу као кључем откључа своје срце.
Лена је почела да пише своју песму. Једино је тако могла да сакрије свој бол:
,,У звезданој ноћи,
тражићу твоју руку близу мога срца,
са карневалском маском
покрићу своје лице…
Тада ће доћи тренутак
који се неће заборавити,
и кроз магију љубави желим да Вас водим…”
Лена је престала да пише. Из њених зелених очију су јој потекле сузе. Била је тужна, јер је он био далеко од ње. Устала је и узела дрвену кутију у којој је држала фотографије, које су осликавале најлепше дане који је провела са Давидом у Струмици. Али, како да га заборави? Давид је био љубазан, добронамеран и пун разумевања. Пре одласка у Хрватску, вратила се у Струмицу, и цели су летњи одмор провели заједно. Али, након што је наставио да ради као лекар, осетила је велику празнину у свом срцу. Лена је приметила карневалску маску коју јој је поклонио.
Њихов први сусрет у Струмици догодио се изненада. На маскенбалу, у хотелу Сириуса, срели су се по први пут. Био је то заиста прелеп сусрет који је обележио њихов живот. Она заиста није могла заборавити шармантног доктора Давида.
* * *
Лена је одлучила да промени своју судбину. Била је средина марта када се поново вратила у Струмицу, на позив директора Ненада Соколова. Желела је да посети ђаке и њихове припреме за дечији карневал. Ушли су у њен разред са професорицом македонског језика Јованова. Ученици су писали песме за дечији карневал. Пошто је Лена волела поезију, тражила је да чује неколико дечјих песама.
Прво је почела да чита црнокоса девојчица, веселих зелених очију, која је хтела да се издвоји од осталих у свом писању:
,,Овде ћемо оставити најлепше успомене из детињства,
и трудићемо се да најбољи карневал буде.
Послаћемо Вам данас дечије, искрене поруке,
мира и слободе у свету да има,
да дечја лица не буду тужна као зима…”
Лени су се допале песме ученика у разреду. Изашла је из њиховог разреда и упутила се у широко двориште школе. Ту је приметила плаву девојчицу са плетеницама. Лице јој је било тужно.
– Зашто си тужна? – упитала је Лена.
– Немам своју карневалску маску! – одговорила је девојчица.
Лена је извадила своју карневалску маску, коју је претходног дана купила у бутику у Струмици и одмах је дала девојчици.
– Узми је, верујем да ћеш бити најлепша принцеза на маскенбалу у школи – рекла је Лена!
Девојчица је загрлила Лену, а на њеном лицу се појавио осмех. Она није била тужна, већ је изгледала као принцеза из бајке које им је учитељица читала у школи. Био је то заиста леп сусрет између новинарке Лене и плавокосе девојчице, која је својим присуством улепшала дан. Али, у том тренутку је Лена зачула познати мушки глас, који је разговарао са директором школе.
Када се окренула, Лена је препознала Давида. Она није могла да верује.
Директор школе је приметио да се њих двоје познају.
– Господине, радо ћемо примити вашу донацију за нашу школу!
– Да, било је право задовољство сарађивати са вама, поштовани директоре – рекао је Давид!
Њих двојица су се поздравили, и Давид је остао да разговара са Леном.
– Лена, како си? Нисмо се видели дуго? – загрлио је Лену.
– Давиде, не могу да верујем, зашто ми ниси рекао да си у Струмици? – Лена је плакала.
– Хтео сам да те изненадим, желим нешто да ти вратим. Ово је твоје! – рекао је Давид. Пружио јој је њену карневалску маску, коју је носила када су се упознали.
Лена је видела маску, а сећања су се вратила на њихов први сусрет. Карневал у Струмици био је сећање на њихову вечну љубав која је прошла сва искушења.
Затим су заједно ушли у разред учитељице Виолете и наставили да помажу ученицима у припремама за карневал. Давид је много волео децу, а и они њега. Лена је пожелела да њихова љубав остане јака пред сваким налетом судбине, да се никада не раздвоје. То се заиста и десило.
Прошле су године од њиховог поновног сусрета у школи.
Венчали су се и добили сина Михаила. Када је традиционално у недељу био дечји карневал, сина су обукли у Малог Принца. Био је то њихов понос и срећа коју су пронашли док су се бринули о Михаилу. Карневал у Струмици и даље ће бити успомена на њихову вечну љубав.
