Казаљке великог часовника на зиду Драгоценине дневне собе показивале су двадесет други сат када јој је звук звона на улазним вратима изазвао гримасу изненађења. Трудила се да буде тиха док, истовремено и невољно и радознало, гледа кроз шпијунку. Упркос слабом осветљењу препознала је лице младог човека који живи у стану прекопута и, овлаш слушајући мрмљање о хитној интервенцији, одмах и радо пристала да причува његову шестогодишњу ћерку.
Док су обриси мушкарчевог тела нестајали у мраку, Драгоцена се запитала како ће девојчица поднети темпо очевих пословних обавеза када на јесен пође у школу? Ипак, не желећи да размишља о нечему што се још увек не дешава, отишла је у кухињу да се забави спремањем топле чоколаде. За то време мала Анђела, ушушкана на удобном двоседу, размишљала је како нико не уме да направи тако добар напитак као Драгоцена, која се ускоро појавила у мирисном испарењу носећи и тањирић сувих кокос колачића. Девојчица се радо прихватила уживања у укусима док је Драгоцена намештала јастучиће у својој омиљеној фотељи. Када јој је било сасвим удобно тихо се накашљала дајући знак да је време приче за лаку ноћ.
„Једном давно, толико давно да се тог времена више нико не сећа, постојала је земља која се налазила незамисливо далеко. И баш колико је била удаљена од остатка света била је и толико мала. А пре него што су путеви до ње нестали и избрисани са свих постојећих мапа, пронашли су је и населили људи из племена Питомих. Без обзира на ситне међусобне разлике били су задовољни оним што имају и мислили да у бескрајној Васиони не постоји ништа што би могло да им поквари срећу. Зато нису ни претпостављали да њихов скромни свет већ дуго и са истинским занимањем посматрају мрачна бића са неслућених висина. Како никада не знаш ко те и зашто прати, или шта носи следећи тренутак, као ни какав план Свемир има за тебе, тако ни Питоми нису предвидели догађај који се десио једног сасвим обичног дана, када су демони из чисте досаде одлучили да баш тог јутра повуку потезе од којих нема спаса.
Док су Питоми заокупљени укусом новог зачина уживали у доручку, нису марили за све јаче звуке надолазеће олује. Али, нешто касније, схватили су да се, са првом муњом која је поцепала небо баш изнад трпезарије, уз јаку кишу, излило и демонско изненађење. Нечисти су насумице изабрали једног Питомог и учинили да хистерично завришти како више не може да поднесе звук гласова у глави, и гурнули га у дубину душе, одакле је цвилео и јецао и искрзаним ноктима гребао раскрвављену кожу, не би ли направио излаз за бег из себе као из тамнице. То је потрајало док му притисак злосрећних мисли није смрскао лобању. Чуло се само потмуло бућкање, а околни простор је завибрирао јаким налетом невидљивих честица, које су удариле у следећег Питомог и пренуле га као из дубоког сна. Осетивши навалу невероватне среће, не знајући шта га је снашло, почео је да се церека и криви, док се није извитоперио у чудан облик наочиглед трећег Питомог, који је стао да се осврће не знајући где му почиње глава, а где завршавају стопала, па је тражећи крајеве сопственог тела одлутао и изгубио се у кратком ходнику који води од трпезарије до купатила. У свему томе, четврти Питоми је осетио несавладиву глад. Забављени демони пунили су чиније, док је он, попут детета у продавници слаткиша, трпао у већ пуна уста све што је нашао на столу. Не правећи разлику између хране и есцајга уживао је у прождирању толико да није осетио подмукли галопирајући бол од ког се распукао као жаба испред отворене ватре. Ако би неко успео да нађе кућу у којој су Питоми до тог немилог догађаја срећно живели, нашао би и његове остатке како висе са зидова као трагови воска са истопљених свећа. Пети Питоми је устао од стола и попео се на кров. Одлучан да полети раширио је руке и винуо се према висећим сивим облацима. Мислећи да лети у неслућене висине у којима га нико неће наћи, неславно је завршио на тлу претворен у кашу. Демони се нису ни осврнули када га је олујна киша спрала са уске бетонске стазе на земљу поред куће. Остали Питоми, полудели од страха, трчали су у круг и вриштали. Једном за другим пукле су гласне жице и испале очне јабучице, а у тренутку од буке и хаоса експлодирало је све у кући! Кроз ваздух засићен прашином, сузама и знојем, полетели су комадићи стакла и гвожђа са раскошног лустера и оштре цепанице масивног намештаја, да би се свом силином зарили у Питоме док простор коначно није остао без звука, а олујна киша отутњала на следеће место. На крају, разбацана тела изгледала су као гомила крвавих јежева. Сви Питоми били су мртви.
Осим једног.
Он је све време седео у прочељу стола и беспомоћан посматрао збрку. ‘Шта се то за име Света дешава?! Шта нам раде?’, понављао је престрављен и поштеђен физичког страдања, али награђен јасним запажањем и истанчаним осећајима. То му је касније обликовало мучна сећања и небројено пута изазвало мисао да му је судбина грознија од осталих. Чак ни у дубокој старости није престао да се пита чиме је заслужио такву окрутност? Одговор је добио тек пред смрт. Гушећи се комадићем чоколадне торте довољно прибран да схвати да учествује у последњој демонској забави за њега, коначно губећи свест, спознао је бесмисао опсесије и претеривања коју су Питоми имали за храном.
Прича се овде не завршава иако тако изгледа. Мрачна бића задовољавају своје мрачне страсти дуго и тешко, непрестано смишљајући небројене пакости за било кога на било ком месту. А врхунац њихове морбидне забаве је што не знаш када ћеш им баш ти постати занимљив.”
Драгоцена је по равномерном ритму Анђелиног дисања знала да девојчица већ дуго и мирно спава. Око свиленкастих увојака лебдео је мирис слаткиша. Осмехнула се сетивши се свог детињства испуњеног маштовитим причама тетке Абигејл, и тихо отишла у кухињу да спреми чај. Са првим гутљајем пожелела је да удахне омамљујући мирис ружа у дворишту. Широм је отворила прозор и извијајући горњи део тела у прохладну ноћ високо подигла браду и затворила очи. Са реским ваздухом у просторију је ненаметљиво упловио и удаљени звук грмљавине надолазеће олује. Помислила је да би ово могла бити узбудљива ноћ, и намах добила потврду сопствених мисли када је налет снажног ветра одгурнуо, да би у ковитлацу подигао кувар са стола и однео га далеко у невидело. Ова наизглед чудна игра ветра била је заправо намерно скретање демонске пажње на рецепте које је Драгоцена наследила са масовном витрином од ружиног дрвета и раскошним викторијанским лустером. Уједно, подсетила је и на теткине давно изговорене речи да демони у људима траже сопствене слабости, и где успеју да их покрену играју се са њима док се сасвим не изгубе у безличју порока. На срећу, постоје и силе наклоњене људима, које не желе да се такмиче са племенитом страном човековог бића већ је, напротив, награђују срећним околностима. И зато, када у тешким ноћима уместо сна наиђу застрашујуће слутње да никада не знаш каква те несрећа чека, утешно је што не знаш ни колико среће имаш, док се и за такво искуство не појави прилика.
Књига рецепата тетке Абигејл појавила се следећег јутра у другом делу града, испред куће у којој се често спремају слаткиши, отворена на пожутелој страници где је витким старомодним рукописом писало:
За припрему две шоље топле чоколаде потребно је изломити 50г чоколаде за кување и додати мало слатке павлаке. Састојке загревати на лаганој ватри уз мешање док се чоколада не истопи и глатко сједини. У смесу затим додати кашикицу какао праха и кашикицу шећера (може више, или без, по жељи) и два децилитра млека. Све мешати лагано док се не скува. Сипати у дубоке стаклене чаше, на врх додати кашику умућене слатке павлаке и посути прстохватом цимета у праху.
За припрему сувих кокос колачића потребно је 250г маргарина за кување, 100г шећера у праху, једно јаје, 100г кокосовог брашна, 2 кесице ванилин шећера, 300г пшеничног брашна и 100г шећера у праху (мање-више). Маргарин издробити виљушком и додати прах шећер. Мешати састојке док се фино не сједине. Затим додати јаје, кокосово брашно, ванилин шећер и пшенично брашно. Благо мешати док тесто не постане глатко, а затим обликовати полу месеце и ређати их мало размакнуте на плех обложен папиром за печење. Колачиће пећи свега петнаестак минута на 200 степени, и извадити из рерне чим благо порумене. Посути их прах шећером и поређати у кутију да одстоје до сутра, када су најукуснији.
Пријатно!
