Професора сам упознао сасвим случајно. Мислим да је била у питању нека досадна вечера на коју смо обојица били позвани. Седео је преко пута мене. Распоред седења је био брижљиво испланиран још недељу дана раније. Ваљда је то јако битно? Одмах сам по његовом изразу лица видео да се смртно досађује. По начину на који је испијао Џек. Тим крупним гутљајима који су указивали да жели што пре да се обезнани и нестане. Ни сам нисам знао шта тражим на тој вечери. Нисам био сигуран ни да ли познајем те људе који су ме позвали.
Обојица смо се наливали како бисмо лакше поднели та пош просеравања, те јебене људе, који су константно бућкали вино у чашама, загледали га и оценивали његов букé. То су често изговарали разноразни вински фолиранти и снобови, падајући у транс док миришу вино вртећи нос лево-десно изнад чаше.
У једном моменту смо као по договору, устали од стола и изашли на терасу. Требао нам је мали предах од лажи у којима смо и ми били саучесници. Наслонили смо се на зид терасе. Ћутали смо. Гледали смо у даљини светла проклетог града. Професор је деловао у најмању руку чудно. Одсутно. Сјебано. Опет, био је то један времешни господин који је очигледно преко своје грбаче превалио много тога. Запалио сам буксну коју сам чувао у џепу ко-зна-од-када и понудио га. Захвалио ми се као да је то очекивао од мене.
Повукао је пар пута и рекао:
„Знаш… Живот је срање!”
„Па није ваљда баш све срање?”, рекао сам некако тихо, увлачећи дим дубоко у своја плућа.
„Тешко срање! Илузија! Лаж! Није ми уопште јасно где и како сам проћердао свој читав живот!”
Ућутао сам. Нисам желео да учествујем даље у причи. Више ми је пријала тишина него ти испразни разговори о пролазности живота, вечитом кајању, поразима. Уосталом, што се тога тиче, ја сам могао њему да одржим предавање на тему – Како сјебати живот у само неколико корака? Попушили смо и остатак. Смејали смо се врло гласно остатку екипе за столом и било је сасвим добро. Гледали су нас са подигнутом обрвом, док су сркали медовачу из залеђених чаша, коју је један-од-њима-битнијих гостију на вечери донео из свог завичаја.
„Плашим се да причам истину. Своју проклету истину. Јер свако од нас мора да се суочи с тим да је истина много више од оног што мислимо”, мрмљао је професор онако пијан и надуван, вадећи некакве папире из сомотског сакоа.
На њима је био исписан говор за његову опроштајну церемонију на универзитету, где је трунуо скоро пола века. Све је почињало сутра увече у седам, а он је био све даље од онога што је стварно желео да каже. Гледао ме је на тренутке тако да сам помислио да је потпуно одлепио. Можда сам ипак урађен више него што мислим. Повремено би се удаљио од мене пар корака, извадио телефон из унутрашњег џепа и слао поруке некоме. Вероватно га је супруга, о којој је рекао пар речи за вечером, чекала још увек будна. Сигуран сам да га је чекало и добро рибање када се врати.
„Прочитао сам негде да је истина само једна. Каква будалаштина! Моја истина и твоја истина су различите. Гледамо је из различитих углова. Твоје срање је само твоје. Хрпа срања кроз коју си пролазио изградила је тебе. Друга гомила гована, којима сам био засут цео живот, направила је ово што јесам данас. Олупину од човека! Тако да не! Не постоји само једна истина! Постоји мноштво прича и свака је другачија”, декламовао је напамет делове текста попут политичара.
Извадио је хемијску оловку, прислонио папире на зид терасе и шкрабао по тексту, убеђен да је ипак претерао. Добар део његове приче нисам чуо. Буљио сам у психотичну средовечну жену, са тетоважом Бети Буп на врату, која се увијала и стењала за столом, као да доживљава оргазам… или се само тако смејала?
У пар наврата сам помислио: Шта ја знам о овом човеку и шта тражим са њим? Не познајем га. Нити он мене. Можда је серијски убица? Можда овако навлачи своје жртве на језиво досадним седељакама? У глави ми је био хаос. Почели да ме раде опако и она травуљина и алкохол, заједно. Можда бих сад требао да стартујем ону тетовирану? Шта је беше имала тетовирано на врату? Некакав симбол? Пин кредитне картице… или можда, Петокраку? Покушавао сам читаву вечност да се сетим.
Професор је ексирао бурбон један за другим, иако је већ био прилично разваљен. Гледао сам га потпуно празан. Читав живот је живео по неком јебеном распореду који је сам себи наметнуо. Био је уморан од свега. Желео је на тој церемонији да каже нешто спонтано, непланирано, нешто из стомака. Требала му је нека искра. Нешто што ће запалити ватру, натерати га да буде стваран. Нешто са мудима… А заправо, знао је да није ни битно шта ће рећи. Људе данас ретко шта може да остави без текста, разјапљених вилица, шокиране или погођене нечијим речима…
„Јебени људи!”, рекох наглас.
