Сад се сетих 8. марта и покојног оца, који је до краја живота увек нешто куповао мами.
На почетку је то било цвеће, накит, али после најневероватније ствари.
Е, сад, не сећам се тачно да ли је био 8. март или рођендан, у сваком случају, већ му је било јако тешко да се креће по граду, па је наручивао ствари из оног ТВ шопа, или како се већ зове.
Мама се жалила како јој је неудобна столица за компјутер, и наравно, по њеном обичају, обилазила је 101 радњу да нађе удобну, али на снижењу и у одређеној боји.
Заборавили ми на то, није пуно проводила за компом.
Долазим ја код њих, улазим у собу…
„Аааа… ама мама, где нађè ову столицу?”
Гејмерска столица (мама иначе игра онлајн), црна са флуоросцентно зеленим, па још само појас фали да се катапултира.
Ја умирем од смеха, она виче: „Ћути, тата купио.”
„Па како?”
„Па преко ТВ шопа.”
Тата се оданде дере: „Светлана, шта се смејеш? Је л’ кукала да хоће столицу? Е, па добила је.”
„Тата, са овим може да се катпултира директно у орбиту.”
Он по обичају: „Скафандер не испоручују.”
Тако да мама за 8. март постаде астронаут, још само да прође физичке припреме, па да је лансирамо.
Тате на жалост више нема овдe. али га има ево, баш у оваквим причама.
