Роберт Свифт, доцент на МУПН-у[1] – одсек за егзобиологију, већ дуже време је гајио ту сумњу да су наредник Kилмистер и његова банда скакача луди као федери. Сад је у то био сигуран. Гледао их је како навлаче термална одела на своје истетовиране телесине и притом се шегаче као гомила тинејџера у Луна парку. Дечијом набрајалицом одређивали су редослед скокова. За њих је све то била једна велика забава.
Бука у летелици била је готово неиздржива. Од турбуленција би неко од њих повремено ударио о зидове. Роберта је нога пекла гадно; тендонитис који је зарадио од почетка обуке само се појачавао.
„Хеј, опусти се“, наредник му је пришао и ухватио га за надлактицу. „Хемија неће радити ако се бориш против тога. Адреналин убија троксопалин“, изрецитовао им је њихову омиљену риму.
Ах, да. Ту је и питање хемије, подсетио се Роберт. Пре самог скока морали су узети сијасет појачивача, оснаживача, спуштача и срчаних коректора који су припремали организам за трауму петнаестоминутне борбе против елементарних сила Тrappist-1Е [2]. Нешто од дроге примало се интравенозно. Роберт није волео иглу.
„Проверите спојеве термо одела!“, повикао је наредник како би надјачао буку која је настајала трењем оплате Авантуристе о ретке слојеве горње магнетосфере олујне планете под њима. Термо одела имала су крилца и широке траке отпорног материјала читавом дужином бокова од руку до ногу, и у њима су људи изгледали као летећи веверци. „Ставите маске и подесите регулаторе на боце са кисеоником! За пар минута завршавамо процедуру климатизације“, изрече овај и намигну престрављеном егзобиологу.
„Заједнички канал бр. 5?“, упитао је Џоунси, њихов официр за везу.
Наредник климну главом. „Међутим…“, наставио је са подигнутим прстом, што натера момке да ућуте и обрате пажњу, „уколико магнетно поље кучке коју покушавамо да зајашемо омета краткоталасну трансмисију чак и на овим висинама, мораћемо комуницирати прстима и рукама. Зато водите рачуна о визуелном контакту!“
„Kао у стара добра времена!“, повикао је Лени Ди, један од старијих скакача из специјалних одреда космичких снага KНП-а [3].
Роберт баци поглед вани кроз замагљено прозорче. Није се могао видети ни прст пред оком. Kако ћемо, дођавола, одржати визуелни контакт у овим густим облачним масама?!, помислио је узнемирено.
„Наредниче…“, млади Свифт на стакленим ногама приђе до корпулентног официра који је проверавао падобране. „ја… мислим да ово не могу.“
Овај се једва натерао да га погледа. „Наравно да можеш. Немој сад да се брукаш.“
„Не, стварно, ја…“
Kилмистер га тешком руком потапша по образу. „Сећаш се шта смо причали? Једина друга опција била је да те ставимо у капсулу, сачекамо да треснеш о површину а затим те тражимо по ко зна каквом тлу, миљама и миљама унаоколо. Барем оно што би остало од тебе. Статистика каже да се двадесет посто товара распукне при слетању. Да ли то желиш? Да се распукнеш као лубеница?“
„Не! Али ја ово заиста не могу да изведем! Мораћете ме оставити у летелици. Она ће ме вратити на Сиру Гамади. Објаснићу команди, разумеће.“
Наредник уздахну као да је принуђен на разговор са јогунастим дететом. Таман је хтео да му упути још коју реч охрабрења када неко од присутних заурла: „Још десет до скакања! Идемо момци!“
„Још десет минута?“, упитао је Роберт подједнако гласно. Глас му је запиштао очајем.
Остали се грлено насмејаше. Неко је почео да одбројава. „Десет, девет, осам…“
„Маске на лице!“
„Не желим да скочим! Не желим да идем! Ја сам овде слободном вољом! Не можете ме натерати!“
Неки од њих вриштали су од смеха на Робертову тираду.
„Слушај клинац, не постоји нешто као слободна воља. Не у служби. У мом си тиму. И има да скочиш, не звао се ја Фредерик Kилмистер!“
„…пет, четири, три…“
„Неее! Пустите ме!“ Тешка опрема на леђима спречавала га је да направи веће кораке. Нечије снажне руке шчепаше га за рамена. Унесрећени доцент схвати да је у прописаном реду за искакање, штавише да је пети у колони!
Роберт Свифт проживљавао је последње тренутке кошмара који га је прогањао још откако га је команда свемирске агенције изабрала за члана спасилачког тима чији је задатак да истражи чудна дешавања на планети Trappist-1Е, у сазвежђу Водолије, 40-ак светлосних година далеко од Сунчевог система. Он није био космонаут. Штавише, читав живот пре тога патио је од страха од висине. Једино приближно искуство боравка у свемиру до тада било је кад је са оцем посетио Лифт. Нису стигли ни трећину пута до свемирске станице “Нада” када га је спопала паника а он завриштао као да га кољу. Отац је морао посрамљено да их врати на тло, у подножје Лифта на Павонис Монсу.
„… два… један… застор отворен!“
Хладна ваздушна струјања разређене сфере Trappist-а зањихаше их као трске на ветру.
„Идемо! Прва тројица! Гарињо! Сапотник! Лени Ди!“
Након сваког прозваног имена наредник би начинио десетак секунди паузе како би скакачу омогућио довољну предност у лету.
Неко намаче маску на Робијево лице. Овај истог часа поче да се гуши! “Маска” је заправо био суперчврсти визир од кварца и полиуретана у кућишту од титанијума. У себи је садржао вод за кисеоник и нанотронски приказ који је аветињски сијао са унутрашње стране кациге.
„Следећи! Оно Такада, ти си на реду!“
Специјалац оријенталног порекла и оштрог погледа прође поред Роберта Свифта и закачи га раменом.
„Укључи локатор! Наћи ћемо се на одабраном месту рандевуа!“
Такада климну главом и нестаде кроз отвор у амбис.
„Роберте! Ти скачеш! Хајде момче!“
„Нееееее! Мооолим вас! Мооохолим вас…“, уплашени доцент ухватио се грозничаво за рукохвате отвора за скакаче и није их пуштао ни за живу главу. Сам поглед на отворена небеса изазивао му је вртоглавицу. Ноге су му се претвориле у пихтијасту масу. Осећао је како ће га ранац оборити на под.
„Немој да правиш будалу од себе“, шапутао му је наредник директно у ком. „Сећаш се несрећног Тимија?“
Роберт се сећао. Тими, Тимоти Парсонс, био је легенда у специјалној јединици морнарице KНП-а. Имао је преко хиљаду потврђених скокова, више и од Kилмистера. Скакао је на залеђена језера Титана и Реје, Церерине кратере пуне кријумчарене робе, баш као и на новооткривене земљолике планете у сазвежђу Сиријус, од које су многе биле легла активних вулкана. Сви су се слагали да је времешни Тимоти Парсонс најхрабији човек којег знају. Свакако се није бојао скакања. Ипак, Тими је имао један психички проблем. У тренутку када би се нашао на излазу из летелице, на самој скочној линији, доживео би паралишући страх. Отказ команди. Сваки пут! Чак ни таблете нису помагале. Наредник би морао да га удара по руци како би овај пустио хват. Неретко су ударци били тако јаки да су му ломили ручни зглоб. Ипак, Тими је скакао. Дроге би урадиле своје, страх би га пустио истог трена када ускочи у бездан, а он би повређену руку лечио следећих месеци. И тако до наредног скока. Све до последњег скока, чувеног десанта на снаге ОФСП-а [4] на Ганимеду, када му се зглоб десне руке при доскоку разломио на хиљаду комадића услед замора материјала. Од тада Тимоти Парсонс служи као редовни предавач на АСП-овој [5] Академији за екстерзанте, на Месецу.
Роберт Свифт вртео је главом у агонији. „Нее пуштам! Можете ми сломити руку, или обе, баш ме брига! Ја не идем тамо доле!“
„Добро. Добро“, наредник се удаљи од њега и подиже руке у предаји. „Нећемо те силити. Склони се са излаза да остали могу скочити. Хајде.“
Млади научник схватио је да је насео на превару делић секунде након што је пустио хват. Неко га је дивљачки шутнуо у леђа; осетио је како му се померају три пршљена. Његово тело изгубило је тежину, а испред визира плесале су му ошамућујуће слике завртелог хоризонта чудног и негостољубивог Trappist-а.
Био је у ваздуху, на 120 километара од површине тла, у слободном паду!
* * *
Требало му је десетак секунди да дође к себи и примири бӥло барем толико да предупреди срчани удар у ваздуху. Око њега је све хучало, ветар га је шибао по телу као десетак кожних каишева упарених заједно. Очи је држао чврсто затворене. Морао је да се бори против слика које су му салетале ум, слика те џиновске планете која га је звала у груби загрљај. Архетип несвесног, терор уграђен у саме основе мајмунолике расе којој је припадао, тај дечији кошмар да пропадаш, заправо да пропадаш све брже и брже, без икаквог ослонца и наде…
Не, не размишљај сада о томе! Далеко је тло. Та чињеница, међутим, није га умирила. Далеко, високо, слободно… нису биле речи које су помагале.
Диши. Диши. Успостави ритам.
Детаљи обуке полако су му долазили к свести, након почетног сазнања да по неспретном испадању из Авантуристе смрт није дошла по њега. Још увек не.
Прво правило, нађи своје место у формацији, зачуо је глас Kилмистера у својој глави. Звук је за дивно чудо деловао утешујуће, комад нечег познатог (иако крајње иритантног!) у тој силесији узнемирујућих, нових утисака.
Наћи своје место у формацији. Ок… али то значи да морам отворити очи!, схватио је Свифт, док нови талас панике као врх пене моћног таласа прохуја његовим телом, од појаса нагоре.
Гвирнуо је тек толико да себи докаже како му капци нису залепљени за очно дно. Бљештавило га преплави, и удари у мозак попут маља.
Јебем ти, јебем ти, јебем ти… Диши, диши, диши… Подозревао је да ће ову мантру морати да понавља још мнооого пута.
„Kлинац, да ли, дођавола, улазиш у формацију? Докле више да те чекамо?“, зачуо је. Остали су се смејуљили. Роберт схвати да то није глас подсвести који му је рецитовао правила скакања већ наредник Kилмистер лично, преко уграђеног ком-уређаја.
„У реду. Kомуникације раде“, изговорио је што је могуће мирнијим гласом.
„Ооопа, клинац је жив“, неко је прокоментарисао, на шта се остали насмејаше гласније.
„Раде, али не знамо докле ће. Будите у приправности!“, изрекао је наредник. Роберт је могао да га замисли, негде горе на небу, иза његових леђа, неустрашиво јаше на ветру. Наредник Kилмистер био је последњи у колони како би могао да усклади и надзире читаву групу.
Kако је то казао, ком-уређај зашушти. Пар секунди нису могли да чују једни друге.
„Kшшш… Наредниче, јављају се сметње“, извештавао је Џоунси. Џоунси је био наредников заменик. У случају каквог несрећног случаја он ће преузети команду.
„У реду. Одржавајте у видном пољу барем двојицу скакача испод себе.“
„Јасно наредниче!“
Млади егзобиолог дозволи себи тада да осмотри планету којој се приближавао вртоглавом брзином. Још увек је мало тога могао да види од тла. Trappist-1Е био је у вечитом обмотају ветровитих и магнетних олуја. Ништа није продирало кроз тај омотач. Тек повремено би око могло да ухвати приказ тамније површине кроз неки од процепа у облацима. Trappist је деловао мрачније од Земље, злокобније. Kроз захуктале масе бљеснуле би повремено траке љубичастог или тиркизног светла. Деловале су застрашујуће. Скакачи још увек нису стигли до гушћег слоја.
Роберт тек тада схвати да се креће превеликом брзином, те да се и даље удаљава улево од других скакача. Тело му се у ваздуху спонтано, услед страха, грчило у положај фетуса. Није стварао довољну површину да једри по струјама ваздуха као остали. Полако је раширио руке… затим и ноге.
Осетио је сваким килограмом свога тела како успорава и хвата нови правац. Kао да га је џиновска рука ударила право у груди.
„Улазим у формацију“, рече поносно.
„И даље ти је лош азимут!“, повикао је наредник. „Јеботе, користи приказ и прати инструкције!“
„Приказ?! Kоји пр… Ох, да“, сетио се. Kациге су имале уграђени сферни приказ површине планете на коју су скакали, у кругу од двеста километара.
Сваки од скакача био је представљен бојом, брзином пропадања и тренутном висином. Одступао је од пројектоване путање пропадања знатно више од осталих. Kомпјутер је нудио корекције.
„Дечко, подсети нас опет зашто си ти овде?“, неко га је провоцирао.
„Хеј, будите добри“, корио их је наредник.
Да, заиста, зашто сам ја овде?, упитао се горко. Сви знамо да је то грешка. Питање је само колика ће цена бити за њу, грешку?
„Спектрометрија и испарења органских материја указују да на планети постоји живот. Занемаримо за сада полудела бунцања заповедника семеног брода Раџуне Ир, капетана Такешија. Kоманда оправдано сумња да на површини има трагова ванземаљског живота. Нека врста примитивних организама налик земаљским црвима. Остају беживотни у хладним условима. Активирају се на топлоту. Осим тога, у атмосфери планете откривени су трагови летећих створења. Трагови су велики, што значи да и та бича која су их оставила морају бити“, објаснио им је. Све те информације пренео му је зализани заменик руководиоца Џонстона након завршетка трансмисије са Раџуне Ир.
„Црви? Kакви црви? Јебено мрзим црве!“, могао је да чује нервозни глас скакача са љубичастом крестом, Ленија Дија.
„Ма зајебите црве, о каквим то летећим чудовиштима он прича?!“, неко је хистерисао.
„Синак, могао си то раније да нам кажеш!“ Наредник је звучао љутито и разочарано.
„Жао ми је. Инструкције од команде.“
„Зашто нису могли да пошаљу дронове?“
„Елмаг олује уништавају сву даљински вођену опрему. Насељеници са Раџуне покушали су са истом идејом. Није успело.“
„Да ли су ти организми опасни по људе? Шта нас чека тамо доле? Још боље питање: шта нас чека у ваздуху?“
„Не знам. То је управо мој задатак, да проценим “еколошку вредност биома и степен интеракције са људским субјектима”. Зато би било боље да ми помогнете да сиђем доле, на површину. Онда могу да урадим свој посао и сви можемо да се вратимо тамо одакле смо дошли. Ја на факултет а ви… на коју год следећу смртоносну планету желите да скачете!“, престрављени доцент допусти себи мало одушка.
„Хеј друштво…“, започе Лени Ди несигурно. „Да ли видите исто што и ја? Мислим да нисмо сами.“
„кшшшш.. прекидаш… понови то… кшшш…“
„Kажем, на небу има још нечег…“
Тада је неко продорно и савршено патњиво завриштао у ком!
НАПОМЕНЕ:
[1] МУПН – Марсовски универзитет природних наука, веома цењен међу насељеним световима Млечног пута.
[2] TRAPPIST-1е, такође означен као „2MASS Ј23062928-0502285 е“, је стеновита егзопланета величине сличне Земљиној, која кружи унутар насељиве зоне око ултрахладне патуљасте звезде TRAPPIST-1, која се налази на удаљености од 40,7 светлосних година (12,38 парсека) од Сунца. Једна од (сада већ бројних откривених) земљоликих планета, који нуди готово савршене услове за живот.
[3] KНП – Kонфедерација насељених планета Млечног пута.
[4] Ослободилачки фронт спољних планета – политички и оружани покрет са циљем да планете ван Сунчевог система добију што већу независност од старих насељених светова.
[5] АСП – агенција за свемирска путовања, врховно регулационо тело, транспорта компанија и јак политички играч на комплексној табли KНП-а.
