Ретки су били људи које је околина погледима одбацивала као што је то био чика Шандор. Назив „чика” није стављен од миља већ од пркоса, јер његова осећања беху све сем блиског или пријатног. Намрштеним, вечно усидреним осветничким погледом, са дугим прашњавим брковима и шареним шеширом, била је позната слика чика Шандора. Није се могло открити одакле је долазио тај поглед пун стремљења ка унижавању околине. Његово богатство би многе преобразило у добротворе, али не и чика Шандора.
– Добар дан господине Шандоре? Како сте?
– Шта се ти мени обраћаш! Шта тебе брига како сам ја. Боље чувај своју дечурлију нерадниче.
Било је то сваки пут када би се Арапад, први комшија чика Шандора, љубазним гласом обратио. Често се питао одакле је долазио тај непријатељски став према њему. Његова деца никада нису ништа нажао учинила чика Шандору, чак супротно, када му је пас Рекс нестао, они су га пронашли, окупали, очеткали и довели код чика Шандора.
– Пронашли смо Вам пса чика Шандоре.
– Како се само усуђујте ту џукелу да доводите у моје двориште. Он је издајник, мене је издао и побегао. Вуците то псето напоље, и ви се губите!
Своје краљевство некретнина, и препродају уџерица, чика Шандор је изузетно ценио. Говорио је да људи живе тамо где заслужују да живе, а да ко нема за боље има за његове куће, познатије као чика Шандорове уџерице. Ипак његови станопримаоци нису сви имали новца за честа повећања, коју су одскакала од услова у којима су живели. Када је поскупела чоколада, чика Шандор је повећао кирију за трећину, без да је икога унапред обавестио.
– Не можемо то да платимо господине. Молимо Вас да нам омогућите да сачекамо повећање плате наредног месеца, жена ми је трудна.
– Шта? Како се само размножавате у мојим квадратима, а немате пара. Ко нема пара нек’ иде на улицу.
Ђорђе берберин и фризер, Арпад пијачни продавац, били су прве комшије чика Шандора. Када би заједно, након неколико сводова вина певали бећарске песме, чика Шандор им је поручивао отрежњења преко полиције. Говорио је да делују девијантно за околину. Једном је младом полицајцу који је тек закорачио у свет правде одузео пендрек, јер му је казао да претерује са тужбалицама. Чика Шандор му је направио танке штрафте по коленима. Ипак је његов братанац био шеф локалне полиције.
Ипак, имао је чика Шандор и веселију страну. Волео је куповину шешира. Није било особе која није сведочила да је само у тим тренуцима облачио друго одело личности. Бивао је налик на доброћудног комшију.
Није галамио нити је некога омаловажавао. Када би нови модели шешира стизали у дућан продавца Самујела, чика Шандор би облачио најновије одело, зализао гушћом машћу бркове и набацивао нови цветић на ревер одела. Личио је на неког другог по опхођењу, али је ипак то био само чика Шандор у омаленом часу љубазности.
– Добар дан драги мој Самујелчићу. Да ли је пристигао?
– Ох да господине Шандоре, најновији хомбург шешир са зеленим пером.
– Уф, како је очаравајући. Господе, како би свет био тмуран без шешира.
Црни широки шешир са подвијеним ободом, са нежно ушушканим зеленкастим пером, коначно је красио чика Шандора. Осећао се победоносно, био је као генерал након победничке битке. Љубазно се захвалио Самујелу и кренуо ка корзоу његових надања. Десетак крупних генералских корака даље угледао је удовицу Ћосић како грациозно подиже поглед и сече чика Шандора. Када се приближио, ноншалантно је скинуо свој нови шешир да се поклони грациозној удови, коју је обасипао лепим речима, а једном чак и понудом да заједно корачају у будућност.
Градске улице су домовина за малене произвођаче и продаваче. Такав је био и Чента, пчелар и пензионер. Доносио је своје војводство кошница и грофовију меда на корзо. Пажљиво је посматрао како мед настаје а још пажљивије је своје кошнице доносио на корзо. Тих дана беше дозвољено да се оне износе јер је отпочињала велика улична продаја самосталних понуђаша. Дебели лењи градоначелник дошао је до Ченте и проверавао дубину дна његових теглица, након једне се уморио и нетремице сео на једну кошницу. Својом тежином претио је одвајањем кошнице, али ипак то се десило није, али је због језе у малом прсту, померао прст по кошници. Један делић кошнице се одшкринуо и брже од муње излетела је једна малена пчела, толико мала да је нису спазили.
– Госпођо Ћосић изгледате очаравајуће у тој скарлетној хаљини.
– Господине Шандоре увек сте били каваљер.
Мала пчела тражила је своје место под одсјајима новог дана и спазила је зеленкасто перо, мислећи да је то путоказ ка ливади. Полетела је бескрајном брзином ка њој, али брже од ње беше затварање чика Шандора, и повратак његове круне, његовог новог шешира. Мала пчела нашла се у страху, никада није била сама. Летела је, зујала, али је нико није чуо. Бојала се да је ово њен крај, летела и најзад се приземљила на теме чика Шандора.
Чика Шандор је гласно узвикнуо, бол је протресла његово теме, и распевао се његов језик, који казаше неколико нелепих речи. Лице удове, госпође Ћосић је позеленело, нашла се увређена и решила је да покаже чика Шандору да није лепо погане речи користити. Раширила је своје танке префињене руке и спојила их са образом чика Шандора. Ударом јачим од грома одлетео је његов шешир на плочник. Госпођа Ћосић је увређено подигла поглед и кренула ка новом каваљеру. Изненађен овим првим телесним додиром, ипак се домогао мисли да је шешир одлетео. Баш када је био на корак, али ипак три од шешира, зла коб се надвила над његовим шеширом. Ветрић је заиграо фудбалску игру са новим шеширом. Подигао га је високо, и окретао га попут магичних тајни далеко од људских погледа.
Трчао је чика Шандор, брже и све брже. Откуцаји срца бивали су све јачи, чули су се јаче од симфоније грађевинских радова. Једна барица лежала је неприметно у околини, само су је птичице посећивале како би од ње бању начиниле. Угазио је чика Шандор својим новим ципелама у ту бању. Неколико птичијих поклона слетело је на његово лице, и преливало се ка свеже очетканом пругастом сакоу.
Шешир је и даље летео, када је чика Шандор јуришао кроз скуп локалних бициклиста. Гурао се, ломио је све пред својим кораком чика Шандор, док је два пута падао, а три пута му точкови прелазили преко ноге. Најзад је угледао шешир, лежао је враголасто код фонтане.
– Хехе, сада си мој шеширчићу!
Полетео је чика Шандор ка свом шеширу и док је лебдео угледао је једног дечака са играчком пиштоља. Као знак другарског поздрава дечак је испалио једну куглицу, и она је несретном игром ветрића одбацила шешир од фонтане. Само један потез делио је чика Шандора од шешира. Толико је био сигуран да је у фонтани, да је чак и свежина зеленкасте воде убедила чика Шандора да је у фонтани. Неколико дечијих осмеха охрабривало је поруменелог чика Шандора да иступи из те легије воде. Ипак није имао времена за љубазну конверзацију. Његов шешир је стајао на плочнику, усамљен као бродоломник на напуштеном и заборављеном острву. Након што се два пута оклизнуо, и једном пољубио тежину градског плочника, кренуо је да подигне шешир.
Веселе девојчице са шареним тракицама и широким кикицама враћала су се из школе када су угледале шешир. Након што је чика Шандор узвикнуо, једна је пустила сузу, а друга је бацила шешир ка прометној улици где се густи дим саобраћаја вечно налазио. Један узвик је чика Шандор љубазно уделио када је похитао ка шеширу, док се он докотрљао до ивице плочника и стајао тихо.
Мирним повученим кораком, попут ловца у савани, приближавао се чика Шандор. Таман је додирнуо врх зелекастог пера, када су једна брза кола прошла и подигла шешир ка облацима. Потрчао је чика Шандор не гледајући куда улази, у непрегледно царство кола. Поскочио је након једног сусрета са једним белим колима и доскочио ка крају овог царства. Тад се шешир зауставио до ужурбаног прашњавог бучног градилишта.
– Није то ништа, само треба покупити шеширчић.
Тешким померањем леве ноге, шепајући, кретао се ка градилишту јаукајући, док се иза оближњег старовременског уличног фењера крио један станопрималац. Грохотно се смејао, бивао је на танкој ивици смрти од смеха. Гледао је како се чика Шандор једва кретао и стигао ка градилишту. Тада је решио да помогне чика Шандору.
– Шта радиш тамо горе? Јаој!
Смејао се шешир са врха једног бетонског стуба. Секао је сваку жилу мира код чика Шандора. Он је спазио једну усправну металну стубу и отргнуо је оборивши шешир. Покорно је пао под његове стопе. Када је, уз бројне уздисаје, подигао шешир и крунисао самог себе, полетеле су ка њему канте дугиних боја. Сјатило се над чика Шандором десетак канти, кад пред његове очи паде нешто мало а смеђкасто. Револтирано је подигао то и устремио свој запламтели поглед.
– Кобасица? Чајна кобасица? Шта ће ово овде?
Пре него ли је помислио, зачуо се јак звук. Бивао је све ближи и ближи, тутњали су кораци , померали су се стубови са градилишта. Чопор уличних паса окупљених око истог циља, кобасице, јуначки је јуришао ка чика Шандору. Он је објавио своје повлачење и хитао ка једним степеницама. Без освртања је јуришао тим степеницама, док је тло подрхтавало, а мелодија пакосне глади ледила звук кроз зидове. Нашао се чика Шандор пред недовршеним балконом у недовршеном барокном стилу. Пред њима је стајало кречно језеро иза њега чопор изгледнелих паса, без имало дебата скочио је у језеро креча, али заборавио је да одбаци кобасицу из своје руке. Јак пад ублажили су пси који су брже од њега похитали. Мучно претраживаше одело чика Шандора док не нађоше кобасицу.
– Јел имаш температуру?
– Не исмевај човека?
– Ја? Он је одлично прошао, сем што је сломио обе ноге, обе руке и што прима инјекције због угриза. Изгледа боље од… самог себе пре пада.
Ђорђе и Арпад неизмерном љубављу су чували чика Шандора, кога су пре болнице грешком послали у погребни завод. Након краће неге, чика Шандора су код куће лечили Ђорђе и Арпад. Певали су му сваког дана бећарце, чим би се пробудио, али он нажалост није могао певати, јер је свој језик чврсто везао у додиру са зубима. Тако је текло свако буђење чика Шандора, док није стасао да га Арпадова деца, лепршавим колицима, воде у шетњу. Нажалост од тога дана чика Шандор више никада није викао. Није могао да помисли да стави шешир попут круне, а кобасице ионако није волео. Када би угледао пса почео би да плаче, чак иако је била танана пудлица. Чика Шандор је постао, од тог буђења, прави комшијски и пријатељски чика.
