Са осећањем испуњености свог животног сна, полако сам се кретао црвеним тепихом испред велелепног Кодак театра у Лос Анђелесу, на свечану церемонију доделе годишње награде Америчке академије за уметност и филм. Гламурозни декор допуњавале су две огромне статуе Оскара на самом улазу. Спектакуларно пристизање номинованих у раскошним тоалетама пратило је непрестано севање блицева и огроман број знатижељника. Док сам са осмехом отпоздрављао окупљенима, узбуђење и трема чинили су да ми је беспрекорно сашивени смокинг постајао тесан. Додатну сигурност пружала ми је моја партнерка из номинованог филма „Bodyguard”, насмејана лепотица Витни Хјустон (Whitney Houston), која ме је држала под руку док смо полако клизили по црвеном тепиху ка својим местима у дворани. У прекрасној дугој црвеној хаљини, креацији модне куће Dior, са обнаженим раменима и леђима, магнетски је привлачила погледе свих присутних и камера. Овај спектакл уживо је преношен широм света.
Нешто касније, камере су се посебно усмериле на њу када јој је додељен Оскар за извођење најбоље филмске музике у нашем филму.
Док су се на великом екрану пројектовале слике из филма „Bodyguard” уз звуке незаборавне баладе „I Will Allways Love You“ и предивни глас Витни Хјустон, моје узбуђење је кулминирало ишчекујући да водитељ отвори запечаћени коверат са именом глумца за најбољу мушку улогу.
Када сам напокон чуо своје име, неизмерно срећан кренуо сам да примим ту фамозну позлаћену статуету витеза који држи крсташки мач стојећи на ролни филма. У тренутку док сам пружао руке, осетио сам снажно повлачење уназад, које се све више појачавало.
До мене су допирале речи „Хајде, дижи се ленштино!” Љутито и збуњено отворивши очи, угледао сам очево намрштено лице. Док сам долазио себи седећи на ивици кревета, поглед ми је најпре застао на екрану рачунара на мом столу, којег сам ноћас заборавио да искључим и на коме сам по ко зна који пут гледао филм „Bodyguard”. Пренео сам потом поглед на велики рекламни плакат истог филма залепљен на собним вратима. На плакату главни глумац Кевин Костнер као телохранитељ у наручју држи своју штићеницу, певачку звезду, склањајући је од атентатора. На истим вратима поново се појавио отац кога је моје ленствовање до поднева страшно нервирало и само процедио: „Јави се сутра Јоци Жвалавом за посао код њега!”
Иначе, већ дуже времена узалудно тражим неки посао. У почетку сам се фиксирао на неки државни посао у оквиру моје средњошколске дипломе, али сам касније био спреман да прихватим и било који други. Тврдоглаво сам одбијао очев савет да се учланим у неку странку на власти и тако дођем до жељених државних јасли. Познавао сам неке другаре који су у оквиру омладинске мреже своје странке пред изборе лепили своје, цепали туђе плакате, ишли од врата до врата, звали гомиле телефонских бројева, тртљајући важно исту, мени ступидну причу непознатим људима.
Очева фирма је пре пет година отишла под стечај и он од тада има неку тезгу на пијаци са којекаквом шверцованом робом. Повремено му преко воље помажем, али то све иде прилично траљаво, тако да од мене има више штете него користи.
Знајући да је очев пријатељ из детињства Јоца Жвалави сада неки општински функционер, понадао сам се некој општинској хладовини и таман сам заустио да упитам за плату, кад ме је отац прекинуо речима: „За почетак, до избора, радићеш нешто за њега, објасниће то он боље! Обавезно мораш да се и учланиш у његову странку. Наравно, води рачуна да у општини тражиш господина Јована”.
То је морао да нагласи, јер му се пријатељ ужасавао свог надимка из детињства, који је добио због „жвала”, тада честе инфекције угла усана код деце. Нико није смео да га тако ословљава, поготово откада је постао председник општинског одбора владајуће странке и општински функционер. Ипак, за многе који су га раније знали, а поготово у нашој кући, остао је Јоца Жвалави. То се изговарало са неким полушапатом, уз мали, злуради осмех. То му ни амбасадорско место у УН не би могло да промени. Иначе, он је са мојим оцем радио и у истој фирми, као портир, али је најурен још пре стечаја због неке, како је Јоца говорио, намештене крађе бакарног отпада. Нешто је и одлежао, сећам се да се причало „Јоца Жвалави заглавио апсу”!
Елем, после силног тражења и чекања, сутра сам се на општинском канабету нашао очи у очи са поменутим господином Јованом. Причао ми је најпре о тешком тренутку у коме се земља налази, о силама мрака и безнађа опозиционог ненародног режима које прете свима, а поготово њему, о значају победе на изборима, поготово мени. Наглашавао је велико другарство са мојим оцем, поверење које има у мене и наду да ћу то поверење и оправдати. Додао је такође да његова функција у странци и општини, посебно пред изборе, носи приличан безбедносни ризик, па му је неопходна заштита. Док је то говорио, непрестано ме је одмеравао, пријатељски тапшао по рамену и опипавао мишицу. Већ сам се уплашен питао коме ме је то ћале увалио, пребирајући по сећању евентуалне приче о настраностима Јоце Жвалавог. Ништа ми није било јасно, док није постао конкретан: Мој задатак би био да му до избора, као заслужан страначки активиста, пружам физичку заштиту на јавним местима, наравно бесплатно, а после победе на изборима видели би и за неки државни посао. На крају ми је рекао да се одлучим брзо и да пуно поздравим оца. Изашавши из општинске зграде упутио сам поглед ка небу, питајући се које су то тајанствене силе учиниле да је почело остварење мог сна да се опробам као телохранитељ…
Када сам се прилично слуђен вратио кући, отац ми је поближе објаснио њему пренети поздрав. Кад је својевремено Јоца Жвалави изашао из апса, отац му је позајмио паре за почетак, док се не снађе, а и да закупи неку тезгу на пијаци. Од тада овај стално врда са враћањем тих пара. Тако се отац јуче обрео код Јоце да кука за паре од којих је већ скоро дигао руке, као и да моли за синовљев посао.
Истрговали су са мном, помислио сам у себи.
По систему дај шта даш, отац и ја смо се сложили да прихватим ову прилично непристојну понуду, али се од Јоце Жвалавог није могло друго ни очекивати. Мајка је само кукала страхујући се за моју безбедност, знајућу по филмовима како пролазе телохранитељи, док ју је отац умиривао говорећи да је то само Јоцина добро режирана представа. Додао је само:
„Њему могу да прете и да га бију они којима је дужан, а ту се, сине, ни за живу главу не мешај!”
Себи нисам веровао да ће ми први посао бити телохранитељ, или стручније речено „bodyguard”, лице са добрим рефлексима и челичним нервима. Јоца ми је одржао кратак курс, појаснивши да је најважнији спољни утисак. Морао сам да се кратко подшишам, ставим тамне наочаре да се не види где гледам, али да никад не смем да гледам у оног кога штитим, већ само у масу одакле вреба опасност. Треба да носим тамно одело које ће истицати моја рамена, мада ја осим мало тесног матурског одела, друго нисам ни имао. Увек треба да носим „handsfree” за мобилни апарат и стално нешто мрмљам у њега, како би се стекао утисак сталне координације са околном подршком. Добио сам кључеве једног прилично дотрајалог општинског југа с којим треба да возим Јоцу по предизборним страначким скуповима и трибинама широм општине. Када сам га питао за евентуално наоружање, рекао ми је да оно засад треба само да се наслути да је испод сакоа, а ако баш затреба, може да се користи и приручни алат у југу – пајсери, одвијачи, уже за вучу. Нажалост, приликом више хаварија на нашем предизборном крстарењу по излоканим сеоским џадама касно и трагично смо се уверили да сав тај приручни алат недостаје у колима. А где је, више општинских комисија, формираних за утврђивање одговорних лица није још успело да утврди.
Прва асоцијација на мој нови посао био је филм „Bodyguard” где неумољиви, увек озбиљни Кевин Костнер бескомпромисно штити звезду Витни Хјустон. Више пута сам помислио да бих радије штитио ову певачицу него Јоцу Жвалавог, чак сам и запрепашћеном оцу споменуо да бих, после ове праксе код Јоце, могао да се опробам као телохранитељ неких наших фолк дива.
Обећане помоћи из врха странке у стручним лицима која би на трибинама прецизно износила ставове странке и успешно се носила са конкретним питањима, посебно из пољопривреде, није било, па се Јоца сналазио како је знао и умео. Углавном је причао уопштено, пљувао опозицију, понављао страначке фразе, а на конкретна питања одговарао опет са фразама и начелно. Дубоко замишљен записивао би нека питања, обећавајући брзу помоћ експертског страначког тима. Успут би дискретно давао знак председнику месног одбора да приводи крају скуп, што је обично значило неко пиће и иће у оближњој кафани или у кући неког страначког активисте.
Осим неких вербалних напада и спомињања Јоци његове не баш славне прошлости, није било никаквих физичких напада, али сам Јоци где год да крене обезбеђивао пролаз као да је амерички председник. Севао сам погледом и лево и десно, тако да би ми и онај Слобин Сента позавидео. Већ после пар скупова и трибина знао сам напамет целу причу и имао сам утисак да бих то могао да наставим и без Јоце.
После свега, углавном већ касно, враћао бих Јоцу кући, негде у време кад му је ћерка одлазила у провод. Она је иначе била моје годиште, флертовали смо мало још у средњој школи, после чега је она отишла на факултет у престоницу. Пошто је добро упознала живот у престоници, поготово ноћни, вратила се кући.
Ја сам је дискретно подсећао на заједничке дане, понудивши да је општинским југом одвезем до кафића или диско-клуба. У почетку је одбијала, али је касније прихватала, док на крају нисмо почели интензивно да евоцирамо прохујала времена на задњем седишту већ прилично расклиматаног југа. Обично је то било на неком опустелом паркингу ван града.
Једном нам се десио пех да се неки воајер мувао око задњег дела кола. Успео сам некако да погледам кроз задње стакло, кад је севнуо, рекао бих, блиц. Некако сам се једва извукао из кола да га појурим, али проклета будала од воајера већ је била нестала.
Приближавала се већ изборна тишина, страначко препуцавање достизало је свој максимум, а ја сам већ потпуно заборавио ту ружну епизоду са воајером на паркингу.
Изненада се, захваљујући тим напредним технологијама, на свим друштвеним мрежама и штампаним лецима појавила слика задњег дела мог општинског југа са регистарским таблицама у првом плану. У другом плану се видело избезумљено лице неког голаћа, прилично налик мом лицу. Срећом, од Јоцине ћерке назирао се само прамен косе. У доњем десном углу слике видео се датум и време кад цео призор овековечен.
Издајничка опозиција одмах је расплела причу о злоупотреби општинског возног парка, истраживачко новинарство почело је да лицитира чије је лице у другом плану, а још више чије је лице које се не види…
Изненада, као што је и почела, моја романса се завршила, а матурско одело одложено у орман, за нека друга, боља времена. Ваљда…
Погледао сам плакат на вратима собе и сетио се завршне сцене из филма „Bodyguard“. Витни Хјустон зауставља авион којим одлази са новим телохранитељем, излази из авиона и страсно се баца у опроштајни загрљај са Кевином Костнером. Док авион одлеће мој идол маше, можда баш и мени?!
