Тихим корацима кроз зеленило Старе планине кретала су се два човека, два ловца из Београда. Виши ловац био је мршави средовечни Зоран, а нижи фино угојени био је Слободан, сазрео за пензију. Корачали су тихо у потрази за дивљом свињом. Прошло је читаво пре подне од када су у лову а да ниједну нису спазили. Зоран је гласно пућкао, у нади да ће Слободан приметити и стати, како би се одморили. Поред бројних видљивих разлика њих двојицу је красила и разлика у вољи, Зоран је лако могао да одустане али Слободана је красио инат. Чак и ако нешто не може или није у праву, његов инат био је надахнуће да настави. Прошло је подне, Зоран је окачио пушку о раме, и гласно се закашљао.
– Хајде да запалимо по једну – рече помпезно Зоран.
– Хајде. ‘Ајде дај ми једну твоју, оне имају лепши укус – рече Слободан вадећи шибице.
– Побогу, па исте су, купили смо исте цигарете у истој радњи, по истој цени.
– Некако твоје имају лепши укус, просто човека терају да их испуши.
– А мени опет твоје више пријају, леп им укус али их ретко кад пушим ја, а поготово ти.
Зоран је узео цигарету а затим понудио Слободана, док су их палили шибицама седоше на густу траву испод великог разгранатог бора, док су леђа окренули ка великом грмљу које се простирала као зид. Зоран је скинуо свој бели качкет и почешао се по проћелавој глави, док је Слободан уз осмех узео чешаљ из горњег џепа маскирне кошуље.
– Тај фазон ти је глуп к’о река Амазон – намргођено рече Зоран окрећући поглед ка гмрљу.
– Ма шта рече? Синоћ када сам се знојио, ти си рекао да се топим и да ће бити чварака.
– То је била шала.
– Није него спрдачина! Имаш крнтију која нема климу.
– Да си скинуо кошуљу било би ти…
Зоран је одјеном ућутао, померио је главу лагано како би ослушнуо звук који је долазио из правца грмља.
– Шта би било? Укочио бих се као ти?
– Нешто шушка тамо – тихим спорим гласом Зоран рече Слободану.
– ‘Ајде не завитлавај.
– Бога ми, нешто се чује. Можда је тешка дивљач.
– Каже се крупна дивљач.
– Како год, тамо је, ‘ајде иди ти а ја ћу да те подржавам с бока.
– Баш ти хвала – рече Слободан тихо устајући и повлачећи пушку ка борбеном положају.
– Молим и други пут – тихо рече Зоран пребацујући дрхтавим рукама пушку у борбени положај.
Слободан је уз помоћ пушчане цеви померио врх грмља, када је гласно уздахнуо и брзо окренуо главу ка Зорану. Уплашен да је дивљач кренула Зоран је снажно стиснуо пушку и опалио. Зачуо се гласан узвик и јак пад који је затресао грмље.
– Шта уради будало! – викну Слободан бацајући пушку.
– Убио сам свињу? – уплашено упита Зоран.
Слободан ухвати цев Зоранове пушке и брзим кораком га поведе кроз грмље. Иза грмља на великој трави поред неколико поломљених огањих грана бора лежао је огроман брадати човек са дугачком косом везаном у пунђу. На себи је имао зелени комбинезон маслинасте боје, није се померао. Зоран је бацио пушку, и пао на колена. Након неколико тренутака тишине почео је гласно да плаче.
– То ће га сигурно вратити у живот – нервозно је рекао Слободан.
– Зашто смо га убили! – узвикнуо је Зоран гласним плачљивим гласом.
– Најлакше је окривити невине.
– Шта?
– Нисмо га „ми” убили него ти! Ти си убица!
– Како те није срамота, ђубре једно оседело, ти си крив.
– Ја? Слушај ћелави, моја пушка није опалила, ти си пуцао, твојом пушком, и убио си га.
– Ма немој? Ово није моја пушка него тастова. А поред тога, ово је све била твоја идеја, и кривица. Шта има да уздишеш у шуми?
– Јер сам га видео. И не требају мени паре него теби.
Слободан се окренуо и брзим кораком отишао ка својој пушци, уз победоносан осмех се вратио говорећи гласно.
– Сваки форензичар ће рећи да нисам пуцао. Види!
– Упомоћ!
Док је Слободан отишао по пушку, велики брадати човек је устао и ухватио Зорана за врат. Тресао га је као дете лизалицу, док је боја Зорановог лице била све црвенија а јауци све гласнији. Слободан је узео пушку и не знајући шта да урадио окренуо је стране, и кундаком почео да удара брадатог човека по глави, а он се само осмехнуо и бацио Зорана као да је мали јастук. Слободанов кундак се напослетку поломио а брадати човек је зграбио цев пушке и сломио нишан. Слободан се повлачио, док је брадати човек био све ближи и ближи. Тада се Зоран примакао својој пушци и ударио брадатог човека по међуножју, једном, а затим га је ударао док опет брадати човек није пао. Слободан је из свог горњег џепа извадио цигарету и запалио је, док је Зоран ударао брадатог човека све док крв није као водопад кренула да се слива из уста ка бради.
– Цркни! – љутито је викнуо Зоран.
– Ево ти цигарета – рекао је пријатним гласом Слободан вадећи из својих уста цигарету и дајући је Зорану.
– Шта ћемо сад? – упита Зоран пљуцкајући филтер.
– Покупићемо пушке и идемо негде другде. Има још планина по Србији.
– Ја хоћу у Београд.
Слободан је покупио пушке (и оно шта је од њих остало), а Зоран је дрхватим корацима кренуо ударајући темпо који је Слободан пратио. Ћутали су, нису желели да се присећају претходног искуства, хтели су да се врате назад до кола. После два сата времена тишине стигли су код једне дрвене високе оронуле чеке коју су видели тог јутра.
– Баш је упржило, ко би рекао да и на Старој планини може бити топло – рече Зоран чешући се по проћелавој глави.
Слободан је спустио пушке на земљу и попео се на на чеку. Зоран је сео на степенице, запалио цигарету и тужним погледом гледао ка пушкама.
– Неко је оставио воду – уз осмех рече Слободан.
Након што је обрисао о панталоне врх велике пластичне флаше, попио је неколико гутљаја. Дао је Зорану флашу а затим се поново попео. Убрзо је сишао и гласно се насмејао.
– Ти баш имаш среће, ево узми.
Зорану је флаша испала из руке, пао је са степеништа и почео је да се тресе.
– Шта ти је?
– Где си то нашао? – уплашеним гласом упита Зоран.
– Била је горе, неко је оставио.
– То је мој качкет, оставио сам га код жбуња. Ти си га покупио?
– ‘Ајде престани са тим глупостима. Нисам ти узео капу, ова је била горе.
– Лажеш! Хоћеш да полудим. Откуд она ту?
Док је Зоран викао једна оштра дугачка стрела пролетела је поред његове главе, а убрзо летела је и друга. Слободан се нагло окренуо када је увидео велики савијени лук који повлачи брадати човек.
– Бежимо! – гласно викну Слободан.
Не марећи ни за пушке ни за качкет, почела је трка Зорана и Слободана, трка коју су морали да добију да би остали у животу. Трчећи кроз густу траву поред високих крошњи борова бежали су назад ка колима, док су поред њих летеле дугачке хитре стреле. Спуштајући се низ падину Зоран је запео и налик на грудву котрљао се све до равне траве. Док је устајао, стрела му је погодила чизму. Док су му сузе навирале осетио је да није повређен, и погледавши Слободана како уморан и скроз обливен знојем трчи, настави даље. Време је одмицало када су стигли до обореног храста. Слободан је тада сав уморан пао на храст грлећи га као најмеканији чаршав на најмекшем душеку.
– Хајде идемо! – назалним гласом рече Зоран.
– Не! Нек ме убије, ја не идем!
– Стани! Јеси чуо? Нема више стрела.
Након ових речи, Зоран је праснуо у смех, док је Слободан претраживао џепове у нади да ће пронаћи цигарете. Време је пролазило брзином пужа, када су обојица кренула назад ка колима, док се полако смркавало. Слободан је убрзао корак тек када је видео Зоранов ауто, и у трансу је потрчао ка њему и загрлио га, нежно.
– Идемо кући – радосно рече Слободан.
– Немам кључеве – сав утучен рече Зоран.
Уз крајње љутит поглед Слободан узме један повећи камен и поломи стакло од возачевих врата. Зоран је ћутао, а затим је искористио своје богато знање да преспоји жице и да успостави контакт. Када је Зоран сео на сувозачево место, брзо се окренуо ка задњем седишту.
– Уф, добро је, мислио сам да је иза.
Слободан је упалио мотор и након многе муке најзад кренуше. Након десетак минута, Зоран коначно проговори:
– Тај прозор треба да поправимо пре Београда. Приметиће моји.
– Шта ћеш за пушку?
– Кад одемо у полицију рећу…
Слободан је нагло закочио, а Зоран главом ударио угао шофершајбне. Слободан се нагло окренуо са закрвављеним очима.
– Шта си рекао? Немој да ти икада више у твом животу падне на памет реч полиција. Били смо у лову, без дозволе за пушке, без дозволе за лов, без динара да платимо убијену дивљач. Још смо налетели на будалу, а ко зна ко је и шта је.
– Да није ловочувар?
– Од сада па до краја времена, нисмо били у лову, никада.
– А тастова пушка?
Слободан се намршио, чуло се шкрутање зуба, док је Зоран гласно гутао своју пљувачку и напослетку климнуо главом неколико пута. То је било довољно да Слободан настави вожњу. Упалио је радио али није било сигнала. Након сат времена вожње стигли су до мале бензинске пумпе. Слободан је узео паре из Зорановог новчаника са задњег седишта.
– Идем да узмем нешто за јело и пиће, и цигарете.
– А бензин?
– Имамо довољно до Ниша. Ко зна шта овде точе.
Слободан је ушао у трошни киоск бензинске пумпе, док је Зоран гледао кроз сувозачев прозор, када је поред кола полако прошао један зелени џип, а возач тог џипа се насмејао, чак и свирнуо. Слободан се, враћајући се, расправљао сам са собом.
– За ову кесицу узеше две хиљаде и две стотине динара, види рачун! Ма то су покварењаци бре, узеше ти задње паре из новчаника.
– Он је прошао – уплашени гласом рече Зоран.
– Ко?
– Брадоња, малопре у џипу. Насмејао ми се.
– Ма хајде, одакле њему џип, гарант има неког коња Путка, или летећег змаја. Гађао нас стрелама, а овамо вози џип и смеје се.
– Ево, овога ми крста, тако ми Бог помогао.
– Једи ове здраве додатке холестеролу и ћути. Шта је било, било је.
Слободан је узео једну чоколадицу и наставио вожњу. Прошло је готово пола сата, када је Зоран узео своју прву чоколадицу, коначно прихватајући да није видео брадатог човека.
– Ти си појео ове добре а мени си оставио овај шкарт.
– Ко пре чоколадици његов стомак веселији.
– Ово је тврдо к’о камен.
– Још мало и стижемо у Ниш, онда нам плати вечеру и готово.
– Ја да платим вечеру? Од чега, задње паре си ми узео за овај камен.
– ‘Ајде немој да лажеш. Имаш две картице.
– А тако? Ти си мени џепарио. Е па, да знаш, обе су празне, лихт розе и немој да…
Јак ударац у гепек Зорановог аута прекинуо је дискусију. Поновио се још неколико пута, када се упалише јарки фарови који су показали обрисе брадатог човека.
– Он је! Убиће нас! – викао је Зоран скачући по седишту.
– Смири се бре! Сада ћемо да видимо како крш јури, „tur de Serbi”.
Слободан је пребацио у пету брзину и стиснуо папучицу за брзину до краја. Зоранов ауто је готово полетео, а за њим и џип брадатог човека, готово је дахтао за њим. Летели су по друму пуном закрпљених и отворених рупа, док је џип повремено ударао о гепек Зорановог аута. Пролазили су кроз мања села, плашећи и пешаке и ретке аутомобиле. Мотор је почео да се пуши, а једна гума је пукла.
– Бацај ствари на њега брзо! – викао је Слободан.
Зоран је почео да баца све на шта је наишао, летеле су флаше, реденици, кошуље, чак и веш. Брадати човек је вешто измицао свим артиклима који су му хитали у сусрет. Друм је био пун разних ствари, док је Слободан ударио у малог пса и изгубио контролу над воланом, и ускоро су се нашли у блиском сусрету са великим храстом. Зоран и Слободан су се од силине ударца онесвестили.
Прошло је неколико дана када су обојица могла да примете да се налазе у нишкој болници, у гипсу. Зоранова породица је била забринута, више за кола него за њега, а Слободанова жена је послала пакет али није дошла. Њихов опоравак је текао полако. Након што су пуштени из болнице вратили су се кући возом. Иако су имали завоје и штаке, нису имали посебну пажњу. По повратку нису прво отишли кућама већ у једну старовременску кафану.
– Ја нећу алкохол – рече Слободан тихим гласом.
– Богами ја хоћу. Доста ми је овог живота.
– Лако је теби, ти имаш све зубе, мени је отишла цела горња вилица.
– Да, баш ми је лако. Добио сам отказ на послу, а жена је сазнала за дугове. Шта да радим? Боље да сам мртав.
– Не лупетај глупости.
– Ма боље да ме убио онај кретен са пунђом!
Појавио се конобар са тацном и спустио на карирану столњак две чашице ракије и две чаше воде.
– Ми то нисмо наручили. – рече Слободан враћајући ракију.
– Господин из ћошка части.
– Који господин? – упита зачуђено Зоран.
– Онај крупан господин тамо у ћошку, са брадом и пунђом.
