У тамној ноћи, на површини воде могао се видети још понеки одсјај светлости уснулог града. На супротној обали, у сенкама дрвећа, чекала је скривена група војника. Припадали су Петроварадинској граничарској регименти. Ти војници, први су прешли Дунав и границу кнежевине Баварске и Хабзбуршке монархије. У њиховом родном крају, удаљеном неколико стотина миља, Дунав је био много шири и далеко моћнији. Овде, у Баварској, код града Пасау, где су се у њега уливале реке Ин и Илц, Дунав је тек прикупљао снагу. Насупрот града, на високом гребену, налазила се тврђава Оберхаус, која је већ шест векова, попут неког стражара, бдила над ушћем три реке и гледала ка аустријским земљама на истоку. Била је позната као седиште бискупа, који је, осим црквене, имао и световну и војну власт у овом делу Светог римског царства. Зато је широм Европе била позната као Бискупова тврђава. На вест да француски император Наполеон Бонапарта намерава да Баварску учини савезником, а тврђаву искористи као полазну тачку за даљи напад, аустријска војна команда је реаговала муњевито, пославши посебне трупе у напад.
Милан Фелбаба, граничар бановачке компаније, чекао је са својим саборцима у тишини и гледао према сенкама масивних бедема тврђаве. У служби аустријских царева био је већ седамнаест година. Службовао је у родном Срему, на граници према Турцима, али се у протеклој деценији борио против Француза у немачким земљама. Осим тешке ране на нози, због које је једно време морао бити удаљен из службе, и ратних траума које је лечио ракијом, ништа више није добио за своју ревносну службу. Као уосталом, и многи други граничари.
Те ноћи, Фелбаба се налазио у одабраној групи искусних ветерана. То су били оштрострелци, посебно увежбани граничари, изабрани међу најбољим стрелцима у регименти и наоружани двоцевним мускетама. Њихов задатак је био да међу првима прескоче спољашње зидине, попну се на куле и кровове, а затим прецизном паљбом подрже саборце у општем јуришу. Шест година раније, ови граничари учествовали су у успешном нападу на тврђаву Луцијенштајг, када су по мрклој и хладној ноћи изненадили Французе. Тактика која је тада успела, требала је бити примењена и овај пут. Фелбабином групом командовао је стражмештер Алекса Дероња, који је их је водио у нападу и на Луцијенштајг. Високи подофицир, тврдог лица и снажних, дугачких руку, издао је наређење граничарима да понесу мердевине и конопце уз гребен. Све је морало бити одрађено у највећој тишини. Десно од њих, у мрклом мраку, налазиле су се друге групе сремских граничара, а лево је био и један одред Славонаца, послатих из Бродске регименте као испомоћ.
– ‘Ајде, да успемо уз Божију помоћ! – прошаптао је у мраку Крста Перуновић, оштрострелац из Босута, а затим се прекрстио.
Фелбаба му није одговорио. Кроз зубе је промрмљао нешто што је личило на молитву и клетву у исто време. Он је веровао у строги устрој који га је начинио таквим каквим јесте, јер другог заната осим војничког није ни знао. Пред сваку борбу, у дугим тренуцима ишчекивања, мишићи му беху напети попут струне, чула изоштрена, а ум оштар попут бријача. У њему није било сумње или гордости. Кретао се нечујно у границама суровог света, без страха да га ишта може поразити или сломити.
***
Прва група граничара се у тишини прикрала зидинама. Стражмештер Дероња, Крста Перуновић и још тројица су се попели уз положене мердевине и прескочили спољни зид. Настао је тајац, и сви тада зауставише дах. Уколико се зачује повик или пуцањ, значи да су налетели на стражу и да су откривени. Срећом, ништа се није чуло. Убрзо се на бедему појавио Перуновић и махнуо руком. Тренутак касније, преко зида су пребачена два конопца. Пазећи на стражу са артиљеријског бастиона, граничари почеше да се у тишини пењу уз зидине користећи конопце и мердевине.
Фелбаба је прескочио зид са двоцевком на леђима. Са својом групом оштрострелаца кренуо је уз степенице према тврђави. На час се окренуо, и у мраку разазнао силуете својих другова који су прескакали зид. Једни су кретали за њим ка тврђави а други, задужени за Доњу кулу и капију, спуштали се низ степенице.
Када су стигли до врха степеница, једно крило дрвених врата беше отворено, а изнад улаза сијао је окачени фењер. На слабој светлости, Фелбаба је угледао тела двојице стражара убијених у тишини. Прошао је улаз и скренуло лево, где су се налазиле нове степенице. Тада је зачуо гласове на немачком који су долазили иза угла. Граничари застадоше и прибише се уза зид леђима, трудећи се да остану изван светлости фењера окаченог о зиду. Фелбаба је скинуо са рамена двоцевку, ухвативши цев обема рукама. Иза њега, Перуновић је из појаса извадио нож. Тишину је прекинуо бат војничких цокула по каменом поду, и на светлости фењера се појавио млади војник са мускетом обешеном о рамену. Очито забринут што није добио одговор од двојице својих другова који су држали стражу код дрвених врата, млади Баварац је кренуо доле да извиди шта се дешава. Фелбаба је замахнуо и кундаком своје двоцевке снажно распалио војника посред лица. Младић се срушио без иједног јаука. Фелбаба се надвио над њим и задао му још два снажна ударца кундаком у главу. Тада се иза угла појавио још један војник. Био је то подофицир, највероватније командир страже. Стамени Баварац је расколачених очију погледао у беживотно тело младог војника чије лице беше смрскано снажним ударцима, а затим и у војнике који су носили униформе аустријске граничарске пешадије. Са изразом на лицу, који беше мешавина изненађења и ужаса, подофицир се латио пиштоља за појасом.
– Wache… – Баварац је кренуо да дозива остале у помоћ, али тада се иза њега појавила једна висока, тамна прилика.
Дугачка рука снажно је обавила подофицира око врата и повукла га уназад. Тело Баварца се затресло као грана на ветру, а из широм отворених уста, уместо повика, зачуло се кркљање. Одбацивши тело мртвог подофицира у страну, стражмештер Дероња је иступио на светлост фењера. У руци му је био нож закривљеног, дугачког сечива огрезлог у крви. Упутио је Фелбаби и Перуновићу прекоран поглед, а потом показао из степенице које су водиле ка поткровљу камене вишеспратнице.
– Шицери што иду на кров, овуда! А, они што иду на бастионе, тамо!
Граничари су почели да се раздвајају када је ноћну тишину прекинуо повик. За њим је уследио и пуцањ. Долазио је из правца Доње куле и капије. Тада, као по команди, зачуше се повици и кренуло је праштање мускети. Галама је узбунила стражу у тврђави. Повици су се зачули и у дворишту, а са артиљеријских бастиона засвирала је труба која позива на узбуну.
– Врашку матер! – опсовао је Фелбаба љутито кроз зубе.
– Боже, смилуј нам се! – изустио је Перуновић знајући да ако остали граничари не успеју да пређу зидине за тили час, са њим и његовим друговима који су се већ налазили у тврђави биће убрзо свршено.
Други оштрострелци су гунђали и псовали кроз зубе. Стражмештер Дероња, остао је смркнут пар тренутака, попут сваког прекаљеног ветерана који у својој глави никада не оставља места паници, већ смишља наредни корак, а онда је погледао према вратима која су водила ка артиљеријским бастионима. Тамо је друга група граничара већ нестала у мраку, хитајући ка задатом циљу.
– За мном! – Дероња заповеднички махну руком. – Хитро горе!
Фелбаба је откочио ороз на двоцевки и први потрчао за стражмештером. У стопу су га пратили остали. Нико није оклевао не зато што се није плашио за свој живот, већ зато што су сви знали да сваким моментом одлагања потписују себи смртну пресуду. Тишину је сада заменила брзина јер се све морало свршити док Баварцима не стигне појачање. Док је грабио уз степенице ка поткровљу, Фелбаба је зачуо повике на српском који су као долазили из правца великих степеница и као ехо се одбијали о камене зидове. То је значило да су његови саборци почели у великом броју да прескачу препреке. Започео је општи напад на Бискупову тврђаву.
* * *
Група оштрострелаца се домогла поткровља. Тамо их је чекао стражмештер.
– Фелбаба, овуда! – Дероња је показао на просторију у којој су се налазили велики прозори. – Пуцајте одатле, и подржите наше! Брзо!
– А, ‘ди је стражар? – упита задихани Перуновић.
– Убио сам га! – хладно одврати стражмештер као да изговара потпуно небитну ствар.
– Идем да доведем остале! – високи подофицир је нестао у марку.
Прошавши поред тела баварског војника, који је са пререзаним гркљаном лежао у кови сопствене крви, оштрострелци Петроварадинске регименте пришли су великим прозорима. Отворивши широка окна могли су да виде пространо, спољашње двориште тврђаве.
– Није бастион, ал’ послужиће нам! – промрмља Фелбаба. – Високо је!
Напољу је галама постајала све јача. Борба се развијала у пуном замаху. Потпуно затечени нападом, Баварци су се међусобно панично дозивали док су њихови подофицири издавали конфузна наређења. У тамној ноћи, бљесци пуцњева мускети осветљавали су камене зидове и бастионе.
– Сунце ти ‘лебово! Какав белај! – рече Перуновић гледајући призор напољу.
– Брзо! – Фелбаба је подигао двоцевну мускету. – Морамо брзо делати!
Оштрострелци заузеше места. У том тренутку, двојица баварских официра ушла су из унутрашњег у спољашње двориште тврђаве, покушавајући да окупе своје људе и организују какву-такву одбрану. Један од њих је застао и погледао ка поткровљу где су били граничари. Мирне руке и оштрог ока, као у сваког прекаљеног ратника, Фелбаба је нациљао и повукао окидач. Одјекнуо је пуцањ, и баварски официр се срушио уназад хватајући се за груди. Његов пријатељ је изненађено погледао ка горе, не схватајући шта се дешава. Тада је запуцао и Крста Перуновић, и други официр се срушио поред првог.
Дејство граничарских оштрострелаца убрзо је дало ефекта. Са широких прозора поткровља, могли су у општем метежу да изненађеним браниоцима нанесу велику штету пуцајући из горњих, ижљебљених цеви својих двоцевки. Пуцњи из двоцевних мускети стварали су заглушујућу буку у дворишту окруженом са свих страна каменим вишеспратницама, осветљујући зидове. Ваздух су убрзо испуниле барутне честице и непријатан мирис сумпора. Неки Баварци, успели су да се ипак приберу од почетног шока. Са околних прозора и највише куле, браниоци су узвраћали паљбу на граничаре. Један куршум је разбио стакло на широком окну.
– Пазите! – дрекну Фелбаба на своје саборце. – Пуцају на нас!
Ипак, паљба Бавараца из стандардних пешадијских мускети глатке цеви није била ни из близа тако прецизна. То оружје беше намењено за плотунску паљбу на густе стројеве непријатеља на отвореном бојном пољу, и није се по прецизности могло мерити са граничарским двоцевкама. Нити су баварски војници били тренирани за такву врсту борбе.
– Тамо Милане! – Перуновић показа ка другој страни дворишта. – Оданде пуцају по нама!
Одјекнуо је плотун и киша куршума засула је поткровље у коме беху оштрострелци. Један од њих јаукну и паде рањен, а куршуми докусурише преостало стакло на окнима.
Фелбаба тада зачу борбени поклич коју му беше добро познат. Пришао је опрезно прозору и угледао групу славонских граничара, задужених за напад на артиљеријске бастионе, како улећу у спољашње двориште. Очито се Славонци нису могли пробити планираним путем до задатог циља, па су кренули за Сремцима. Тада, одјекуше пуцњи са највишег торња, који се налазио на другом крају дворишта, а на коме баварски војници беху до тада заокупљени граничарима који су нападали мост на другој страни тврђаве. Видевши да све више непријатеља продира са супротне стране, окренули су своје цеви у том смеру. Под јаком паљбом, Славонци потражише заклоне иза запрежних кола у дворишту на којима је био натоварен војни материјал. Ту су могли пронаћи какву-такву заштиту од непријатељских куршума, али беше им јасно да се не могу дуго одржати. То је било јасно и Фелбаби, јер су славонски граничари морали што пре стићи до артиљеријских бедема не би ли напад успео.
– Илија! – повикао је Фелбаба препознавши међу Славонцима гефрајтера Илију Кончара. – Крените напред! Подржаћемо вас ватром!
– Гађајте оне на кули, баћа! – узвратио је славонски граничар. – Они нам не дају мрднут’!
Фелбаба и остали су запуцали ка торњу. Један баварски војник уз болни врисак паде са осматрачнице у двориште. Његови другови узвратише ватру ка оштрострелцима. То искористише Славонци. Из заклона, Илија Кончар је пуцао из своје мускете и погодио још једног Баварца на осматрачници, а остали потрчаше ка излазу из дворишта које је водило до барутане. Браниоци испалише ка Сремцима у поткровљу још један плотун. Један граничар паде мртав изрешетан куршумима.
– Ни ми нећемо одавде мрднути! – изусти Перуновић кријући се испод прозора.
Тада зачу се борбени поклич, али далеко јачи него онда када су се појавили Славонци. Овога пута, велика група Сремаца нагрнула је у спољашње двориште. То је значило да је отпор код Доње куле савладан, и да граничари у великом броју улазе у тврђаву.
Фелбаба тада зачу гласове својих земљака који су се пењали уз степенице ка поткровљу како би помогли оштрострелцима. Предводио их је стражмештер Дероња.
И то је био крај. Граничаре више ништа није могло зауставити, и командант тврђаве није морао бити Наполеон лично да то схвати. Одбрана је била пробијена, и чувари јужних граница Хабзбуршког царства надирали су у утврђење са истуреним бајонетима попут бујице. Увидевши да би сваки даљи отпор значио да ће Бискупова тврђава вероватно бити спаљена до темеља, драгоцена ризница похарана, а његови људи сасвим извесно масакрирани до последњег, командант утврђења је наредио предају. Са највише куле, одакле је до малочас долазила убитачна ватра, зачула се труба која је позивала браниоце да положе оружје.
* * *
Сутрадан ујутру, заробљени Баварци су стајали постројени испред своје тврђаве. Њихово оружје лежало је набацано на једној великој гомили. Командант утврђења је мајору Давидовићу, официру Петровардинске регименте који је командовао целокупним нападом, предао своју сабљу позлаћеног балчака као знак предаје. По Давидовићевом наређењу, ништа није смело бити узето из тврђаве нити је било ко могао наудити заробљеницима. Убрзо је заставу Баварске кнежевине на највишој кули заменила застава са двоглавим црним орлом – симбол Хабзбурговаца.
Милан Фелбаба је стајао са саборцима из Петроварадинске регименте и групом Славонаца на артиљеријским бастионима, где су се сада чули звуци гајди, и посматрао церемонју предаје. Одатле се пружао одличан видик на стари град Пасау, чији су се становници пробудили уз непријатну спознају да је аустријска војска прешла границу. На другој обали Дунава, обасјану зрацима јутарњег сунца, сливале су се колоне војника у белим униформама, коњаници, артиљерци и многи други. Сви су чекали свој ред како би у велики чамцима и скелама прешли реку.
Иако осокољени успехом, граничари су знали да је напад на тврђаву био тек почетак. Предстојао је прави рат, јер им је Наполеонова La Grande Armée усиљеним маршем долазила у сусрет. Ипак, за сада су могли да предахну и уживају у свом тренутку славе. На списак утврђења која су успели да заузму муњевитим јуришем, борећи се у служби хабзбуршких царева широм Европе, могли су додати и тврђаву Оберхаус код града Пасау, познатију као Бискупова тврђава.
