Ветар је додатно ледио иначе смрзнуту земљу док је Олег Шаљапин, млади научник, весели Рус са великим срцем, прецизно и са уживањем анализирао најновија мерења у руској поларној станици, у близини Ванкарема. Напољу је белина чаробно хипнотисала, али је топлина станице била много привлачнија. Ванкарем је било село у којем су живели Чукчи, домородачко становништво далеког руског севера. Живели су мирно, повучено, још увек се опирући агресивним налетима модерне цивилизације. Зато су они зазирали од људи који су радили у поларној станици, иако су Олег и његов старији колега Фјодор Пак били прилично шармантни.
Олег је окренуо главу у правцу звука отварајућих врата и са осмехом испратио улазак Фјодора који је замишљено скидао са себе многобројне слојеве одеће.
„Приметио сам интересантне трагове у снегу, Олег. Нисам баш сигуран о каквој животињи је реч”, почео је Фјодор да излаже проблем своје дубоке замишљености.
„Поларни медвед, шта друго?”, са сигурношћу је изјавио Олег.
„Ја бих пре рекао да су стопала људског облика, прилично су издужена за медведа, али необично дугачка.”
„Можда су наши Чукчи, знаш да они имају разнолику и неуобичајену обућу…”
„Али, у питању је отисак босоногог стопала Олег…”
Прекинуо га је крик уплашеног човека. Обојица су скочили на ноге и почели убрзано да се облаче. Човеков крик је повремено био надгласан парајуће високим вриском предатора, који је несумљиво гањао несрећни људски плен. Излетели су напоље опремљени ватреним оружјем, сели су у моторизоване санке и пожурили ка месту одакле су долазили крици. Убрзо су угледали младог човека како покушава да потрчи док га је велика бела прилика успешно бацала на земљу. Крв младића је обојила белину снега, али и крзно непознате звери.
Олег је нанишанио одлучно и после фијукавог звука метка длакава живуљка се стропоштала на земљу. Дотрчали су до места које је било удаљено стотинак метара и збуњено посматрали у свој плен. Велика, длакава сподоба, људско-мајмуноликог лица искривљеног у болну гримасу, лежала је мртва. Несрећни младић је испуштао последњи дах живота, а ускоро су почели да прилазе Чукчи.
Научници су се склонили са пута тужне колоне. Неколико људи је подигло мртвог човека и поставило га на импровизована носила. Сви су били тихи, мушкарци су ледених погледа посматрали напред, док су жене испуштале потоке суза. Сузе су скакале са образа и брзо се претварале у ситне коцке леда желећи да се коначно стопе са природом, да затворе судбоносни круг живота у тој хладној земљи. Ускоро су почели да певају молитву и полако се удаљавали ка селу.
„Олег, Боже мој! Зар смо пронашли јетија?”, упитао је Фјодор са неверицом.
„Јети, алма, чучуња… Зар су бајке моје баке истина?! Зар је уплашени шапат мојих сељака имао реални узрок?!”, промуцао је Олег.
„Још важније, на прагу смо открића века, драги мој. Схваташ ли?”
„Наравно Фјодоре, али још сам узнемирен…”
Олег је отишао до поларне станице и довезао са собом велику приколицу на коју су натоварили леш непознате животиње. Вратили су се брзо назад и узбуђено започели дисекцију и описивање још неописане врсте.
„Дакле, животиња дефинитивно припада приматима, висока је око два и по метра, снажне конституције. Тело је прекривено дугачком длаком, махом бело-беж боје, са црвенкастим преливима око браде и косе. Лице је мајмунолико, изражене јагодице, а очи уске…”, започео је Фјодор извештај који је снимао на диктафон. „У питању женка, пошто су беле, обле дојке штрчале са груди…”
Олег је припремио прибор за дисекцију. Срце му је скакало, а научничка радозналост и узбуђење су достизали врхунац.
„Погледај Фјодоре! Срце се налази са десне стране, јетра са леве, а слезина са десне…”
„Ситус инверсус!”, задивљено прошапута Фјодор. „Да ли је то само код ове јединке или… Можда је цела врста таква, да су сви органи у инверзном положају. Занимљиво!”
Два научника су задубљено анализирали тело животиње, фотографисали су, узимали узорке за молекуларно-биолошку и биохемијску анализу и блиставих очију размишљали како чине веома важну ствар. Мали број људи има могућност да пронађе неоткривену врсту, а још мањи митско створење, можда недостајећу карику у еволуционом низу човека?! Сан многих истраживача је постајао јава, а имена Олега и Фјодора ће бити заувек исклесана златним словима у храму науке. Ове мисли су муњевито искриле у њиховим главама, а после завршеног посла сели су задовољно да попију кафу.
Те вечери су слатко спавали. Напољу је ветар убадао као сабља, а топло здање истраживачке станице је светлело једнаком снагом као и аурора бореалис. Тај сјај није долазио само од електричне енергије из генератора, већ је био ојачан космичким спокојем два задовољна човека.
* * *
Фјодор је устао први следећег јутра и весело отишао да обиђе многобројне механичке и електричне уређаје који су удахњивали живот ове научне институције. Стресао се од хладноће у први мах, али га је вунени шал око врата, поклон његове покојне баке, сједињен са сећањем на њу, нежно штитио од ледене пустиње. Пошто је завршио са проверавањем стања уређаја погледао је задивљен у бескрајну белину пред собом. Село Ванкарем је спавало, још увек тужно због погибије младића.
Изненада је зачуо танани пискави врисак. Језа му је заиграла кроз кичму, али су га невиност и усамљеност звука брзо опустили. То је више био плач неке бебе, него разјарени урлик звери. Угледао је мало чупаво створење како очајно покушава да стане на ноге.
„Боже мој! Младунче чучуње! Ми смо вероватно убили његову маму”, помислио је, а несносни осећај кривице му је прострујао бићем. Узео је младунче у наручје, а мале длакаве ручице су га захвално обгрлиле.
Олег је запањено гледао у Фјодора! Велики осмех младунчета га је снажно погодио. Донео је топло млеко и нахранио га нежно. Посматрао је како затвара очи, а затим га је положио на кревет и покрио ћебетом.
„Шта смо урадили Фјодоре? Наука нас је опет заслепила. Боже…”, плачљиво је проговорио Олег.
„Да, убили смо његову мајку. Питање је шта сада?”
„Шта сада? Од данас смо ми његови родитељи…”, разјарено је заурлао млади научник и хитрим скоком донео целокупну документацију коју су припремили претходног дана. Фјодор га је посматрао са задовољством и без речи. Разумејући један другог у потпуности, почели су да цепају папире, фотографије… Убрзо су и сви узорци ткива доспели на исту гомилу. Ватра у камину је радосно и ликујући уживала у свом оброку док је цео њихов рад нестајао у пламену.
„Срце ми је поново на месту…”, прошапутао је Олег, а ужасни крик споља му је обрисао осмех.
„Шта…”, успео је да изусти Фјодор док су врата поларне станице нестала у дивовском ударцу. Велики мужјак чучуње је улетео унутра, снажном канџом је распарао Олегове груди, а другом руком је откинуо главу Фјодора.
Зафрктао је победоносно и задовољно гледао у крваве остатке два научника. Затим је нежно пришао свом потомку. Младунче се пробудило и весело посматрало у родитеља, јединог преосталог. Отац га је узео у наручје и пожурио напоље. Застао је једном и снажно урликнуо испред поларне станице, а онда је трком нестао у леденој белини.
Урлик је одзвекнуо до Ванкарема, а Чукчи су се тужно згледали. Најстарији мудрац у селу је отегнуто закључио: „Чучуња увек долази по своје!”
