Тог децембра у људе је ушао ђаво, а напустио их је тек кад се рат завршио. Данас сам један од тринаест становника овог села. Мјесто је заборављено. Нико се не враћа и само се чека да остали оду или умру па да и село умре с њима. Све због једног догађаја који је покренуо лавину чија се тутњава осјећа и данас, а тишина у селу непрестано подсјећа на њега.
Никад нисам желио бити војник. Кад су ме покушали натјерати, крио сам се по шумама и код познаника, некад чак и у селу. На крају су одлучили да им помажем у копању ровова. Сакривање је тако престало. Пушку нисам морао узети, али то није значило и бијег од ружних ствари.
На пространој ливади на брежуљку изнад села постојала је пећина – отвор у земљи с благим нагибом који се постепено усправљао и водио до проширења величине повеће просторије гдје су се дјеца често играла, поготово зими јер је унутра било много топлије него напољу. За ту су се пећину почетком зиме те године распитивали странци, тачније припадници мировних снага, они који су требали представљати некакву сигурност у тим лудим временима. Лично сам их одвео тамо кад су тражили водича. Ушли су, разгледали, климнули и захвалили ми се. Већ сљедећег дана њихови џипови заједно с још некаквим непознатим људима прошли су кроз село. Исте ноћи, необично чист и модеран камион такођер је прошао истим путем.
Њихова ми појава није дала мира. Морао сам удовољити својој радозналости. Некако сам се успио ослободити супруге, те изашао на ведру и хладну ноћ. Мјесец се крио иза тешких облака па сам у црној одјећи био невидљив. Нисам се изненадио угледавши џипове насред ливаде око подземног отвора, док је камион стајао поред пута окружен људима. Не треба о појединцима судити по изгледу, али понекад изглед говори довољно. Не ријечима или мислима, него емоцијама. Иако су присутни на свјетлима лампи изгледали као ходајућа смрт у црним униформама и тешким наоружањем у рукама, мени је пажњу привукао баш један од ненаоружаних; неки господин у дугом црном капуту, црним чизмама и рукавицама. Учинило ми се да је сијед и зализан, те да упркос ноћи носи црне наочале.
Не знам колико је стар био, али имао је хитре покрете. У усправном држању и самој његовој појави било је нечега одвратног и љигавог. Примијетио сам да ми је тешко скренути поглед с њега. Као да сам присиљен мучити се гледајући у нешто што изазива немир. Човјек се понашао као да је главни, али се није наметао. Људи су се око њега кретали увјежбано. Кад су отворили приколицу камиона, присутни су прекинули разговоре и посветили пажњу њеном садржају. Мени је срце подивљало; свједочио сам нечему чему нисам смио. Међу тим људима у црном било је и неколико припадника мировних снага; ти су људи ту да помогну, да зауставе рат или да барем спријече беспотребно крвопролиће. Гледајући човјека у црном капуту, нисам могао повјеровати у ту причу. Штавише, сматрао сам да управо учествују у нечему поквареном.
Четири мушкарца су из приколице изнијела некакав сандук држећи га за ручке; мени је изгледао као кутија од телевизора. Шта год било унутра, било је јако тешко јер су се чак и та четворица напрезала да понесу терет. Запутили су се преко ливаде, а скоро сви присутни су пошли за њима. Неколицина је остала чувати камион док их је друга група дочекала код отвора.
Пратио сам кораке човјека у капуту док је у мени расло гађење. У једном тренутку ухватио сам се како га уопште не посматрам као људско биће него као празног створа без душе. Доносити тако строг суд само на основу изгледа било је сурово, али нисам се могао одупријети интуицији.
Снопови лампи полако су нестајали у подземном улазу. Тад сам осјетио порив да се додатно примакнем. Нисам му се могао супротставити. У тим тренуцима, као да сам био ван себе и као да је нека друга сила доносила одлуке умјесто мене. Примакао сам се до грма, довољно да ме два човјека која су остала напољу не могу примијетити.
Тад су се јавили звукови које, нажалост, никад нећу заборавити. Прво галама, као некаква свађа и псовке; али нисам разумио језик. Емоције ипак јесам. Једни су очигледно били бијесни, други престрављени, а можда су сви осјећали мјешавину тога. Кроз ноћ су се преломили урлици. Први такав ми је следио тијело. Укочио сам се и престао дисати. Два момка испред оклијевала су само на тренутак; затим су почели без ријечи трчати према камиону. Трчали су толико брзо да су се спотицали, а од брзине тог кретања додатно сам се успаничио. Нешто ме вукло да устанем и потрчим одакле сам и дошао, али радозналост је поново побиједила у својој тежњи да сазна судбину оних што су ушли унутра.
Први је изашао човјек у црном капуту. Кораци су му били убрзани, благо успаничени, али опет некако контролисани. Да није његове сиједе косе, помислио бих да се ради о неком момку или чак спортисти. Журио је према камиону, а за њим су истрчала још двојица момака, припадника мировних снага. Они су већ били престрављени и трчали су колико их ноге носе. Из пећине су допирали језиви урлици. Чуло се гласно стењање. Као да је неко неког тукао. Као да је неко умирао у агонији. На крају се зачула пуцњава. Као да се пуца на све стране и да рањеници и монструми у људском тијелу урлају посвуда око мене. Опет ме нека сила вукла назад и баш кад сам озбиљно размишљао да јој се препустим, бука је нестала као дугметом искључена. Чуо се мотор камиона који се полако удаљавао. Простор је ускоро утонуо у потпуну тишину.
Нешто од тога морало се чути и у селу, иако је пуцњава сигурно била пригушена. Знао сам да ми је жена престрављена и да сигурно мисли о најгорем. Колико год био свјестан да морам поћи назад и на вријеме јој разбити те страхове, нешто ме на бизаран и, могло би се рећи, болестан начин вукло да уђем у пећину и видим шта се тачно десило. Као да нисам могао претпоставити. Нешто лоше, сигурно. Неко је страдао, и то сигурно, али неко је можда и преживио и требао помоћ.
Наизмјенично су у мени испливавали страх и храброст. Прво због ужаса којег ћу сигурно видјети; друго због осјећаја исправности и потребе да помогнем неком јер једино сам ја у близини био свјестан те необјашњиве несреће. На крају сам покренуо укочено тијело и пришао пећини. Спопала ме некаква нелагода. Стомак ми се грчио и тешко сам дисао; као да ми је неко стегао каиш око цијелог трупа. Упркос свему, осмјелио сам се закорачити у таму. Испред мене свијетлила је лампа; неко ју је оставио у дивљем бијегу. Подигао сам је и обасјао тунел који је водио још дубље. Никад ту нисам био по ноћи и мјесто је одјеном изгледало другачије – непрепознатљиво и непријатељски.
По зидовима су се почеле јављати текстуре захваљујући свјетлу из дубине. Очекивао сам бијели сјај, али однекуд се мијешала и црвена свјетлост. Што сам био ближи, постајала је јача, да би на крају потпуно замијенила ону из свјетиљки. Пред великим проширењем налазило се једно скретање. Потпуно га је обасјао црвени сјај, а на тлу је лежао шљем неког несретника. Одважан, направио сам неколико корака док ме није зауставио гадан смрад. У први мах сам помислио на смрад из штале али, иако сличан, овај је био много гори. Можда зато што сам га први пут сусрео и што сам предосјећао да му је извор нешто ужасније од свега чему сам у животу свједочио. Дотад сам видио неколико мртваца, али сви су они били жртве болести или старости. Иза скретања чекало ме нешто много горе. Тишина је додатно доприносила тој гнусној атмосфери. Није се чуло апсолутно ништа. Напољу би из даљине допирао фијук вјетра или звукови ријетких возила, понекад чак и нека пуцњава на фронту недалеко од села. Ту у тој пећини – апсолутно ништа. Чак ни оно бубњање у ушима кад их се преклопи длановима. Ништа.
Провирио сам иза зида држећи рукав преко носа и уста. Плашио сам се уопште удахнути тешки смрдљиви зрак, али тај је страх нестао чим сам угледао призор на проширењу. Лешеви и крв посвуда. Непомична тијела у различитим, укоченим позама. Ипак, упркос масакру, затекао ме призор извора оне сабласне црвене свјетлости. Насред проширења стајао је велики камен величине телевизора. Тачније, био је то некакав усправан кристал, наизглед састављен из три дијела која су можда некад срасла у један. Црвен, али опет толико бљештав да ми се на моменте чинио и бијел. Његова је свјетлост била толико јака да у просторији готово да није било никаквих сјена. Привикавши се на бљештавило, примијетио сам да пулсира. Или можда само пулсира та свјетлост, али као да ме је сваке три или четири секунде запљускивао нови вал његове силе.
Појава ме очарала, али не на лијеп начин. Баш као ни с оног страшног човјека у капуту, тако ни овдје нисам могао скренути поглед. Зурио сам хипнотисан, занемарујући крвави неред око себе. Нисам се стигао питати ни шта се ту десило? Нисам покушао ни објаснити. Само сам буљио у кристал, а он као да ми је у ум усађивао мисли. Или их је само бирао за мене. Црне мисли. Мисли о оном најгорем. О томе да ће непријатељска војска упасти у село, да ће ми одвести жену и сина, да ће мене негдје затворити, да ће ме убити. Мисли су се претвориле у јасне слике; видио сам село у пламену, призоре свих тих страхова и плашио сам се више него икад. Као да сам гледао некакав филм, али ниједан филм ме никад није тако потресао. Почео сам панично викати и молити; одбијао сам прихватити да се све то дешава. Уствари се и није дешавало, али мој ум није правио разлику. Дуго ме времена било срам тог понашања док сам се присјећао ужаса у тој пећини. На крају сам схватио да другачије није ни могло. Емоције су биле прејаке. Прво страх, потом и љутња као реакција. Разбио сам лампу и шутнуо онај шљем. Ко зна шта сам још радио, али на крају сам некако у том лудилу изашао из пећине.
Не сјећам се повратка кући, ни сусрета са женом. Знам само да сам се пробудио и да је било јутро. Лице ме пекло, а кад сам стао пред огледало схватио сам и зашто. Као да ме напала некаква дивља звијер, посвуда сам био изгребан. Мора да сам у налету страха и панике изгребао себи лице. Повриједио сам и око, али срећом без дуготрајних посљедица. Жени сам тек послије рата испричао шта се десило. Тек тад јер сам у том периоду и закључио да кристала више нема. Од дана кад су га ти људи предвођени човјеком у црном капуту доле поставили, читаво подручје задисила је велика несрећа; многи су говорили да је у људе ушао ђаво. Причало се о стравичним злочинима војника, о језивом понашању, о међусобним свађама, чак и о убиствима сабораца. У селу је такођер владао немир и, иако непријатељска војска никад није крочила у њега, навала страха отјерала је већину људи. Многи су, како сам чуо, изгубили животе у том бијегу. Неки су од њих доносили глупе одлуке, али ко би их кривио? Страх човјеку одузима разум. То ме тјера да вјерујем како су кристал донијели с разлогом. Не знам је ли то некаква магија или само технологија коју не разумијем, али очигледно је имала могућност појачавати емоције страха и љутње. Имала је моћ претворити људе у чудовишта; јер такви су у рату најпотребнији. Страх је разорна енергија, а у том периоду било га је на претек. Они несретници што су поставили кристал били су прве жртве. Је ли и то био план? Је ли то било некакво тестирање? Никад нећу сазнати, али није то оно што ме највише брине. Хисторија памти рат као сукоб двије стране; сукоб добра и зла, али ријетко спомиње оно што се дешава између тога. Оно што је сигурно зло, али не познаје никакву страну, не познаје заставу ни државу. Познаје само моћ и лични интерес. Не знам који је био интерес човјека у црном капуту и његове организације која је очигледно сарађивала са свима с обзиром да нису могли неопажено проћи поред линије фронта, али знам да није био добронамјеран. Знам да у плану није имао никакву добробит људског бића. Јер каква би добробит могла настати из оног ужасног предмета?
У пећину мало ко залази. Једним дијелом зато што у селу углавном живе слабо покретни старци, а другим јер људи кажу да се тамо не осјећају угодно, да је тежак зрак и да смрди. Има тога, али прави разлог је мрачна енергија која се увукла у земљу и зидове. Ишао сам тамо и поново је осјетио. Далеко слабије, наравно, али и даље је ту. Колико је још таквих мјеста? У близини колико таквих ће се изградити куће чији ће становници своје море и проблеме у незнању приписивати неком другом извору док на крају не полуде или побјегну? Понекад је тешко не размишљати о тим стварима. Поготово кад у сновима с времена на вријеме сретнем човјека у црном капуту.
