Осредњег раста, сувоњав, енергичан, с лакоћом је стизао где год се његово присуство подразумевало, или само прижељкивало. Свуда је стизао и за сваког имао одговарајућу реч подршке, саосећања, благог прекора, утехе, радовања… Kао да су му сво време овог света и све праве речи овог света на располагању. Умео је у сваком разговору да за себе нађе право место и праву меру. А, кад би неко поменуо децу он би без озлојеђености у гласу и са неком посебном искром у углу очију, пре него што би се укључио у разговор, изговорио реченицу која је већ свима била позната:
– Ето, драги Бог мојој жени и мени није подарио децу. Он зна зашто је тако одлучио, а ја не сумњам у то да је донео исправну одлуку.
Већ дуго је у пензији. Упркос костобољи, астми и другим, његовим годинама припадајућим невољама, често одлази на службу у храм Божији. Стане и за певницу, ако није магловито време па се кашаљ и костобоља појачају до границе подношљивости. Иде и на друга места, међу људе, као што то чини одувек. Само, више нема оне реченице коју је изговарао кад неко помене своју децу, или унучад. Нико није приметио кад се та чувена реченица утишала до нечујности. А и пламен у његовим очима се смањио, избледео… неки више не могу ни да га виде. Није стари прота посустао у вери. Далеко било! Ипак, нешто се десило.
Господ зна шта и зашто.
