Возио је полако, главном улицом села из којег је његова породица отишла пре скоро педесет година. Од тада није био овде. Све се променило, или је његово сећање током времена постало бледуњаво и варљиво. Да није прочитао таблу са називом на улазу, мислио би да је стигао у погрешно место. Оријентишући се према цркви, једној од ретких грађевина која је иста какву је памти, пронашао је улицу и кућу у којој је рођен.
Гледао је с неверицом. Овде је све као што је било пре пола века. Чак је и цвеће пред кућом исто као оно које је гледао чекајући оца да закључа капију, уђе у ауто и да крену. Иста, ниска ограда, исто двориште… Све је исто. Ништа се није променило.
Одједном, у устима осети снажну вештачку арому сладоледа од јагоде, чији му се мирис враћа кроз ноздрве. Оног, непоновљивог сладоледа којег је, заједно са укусима ваниле, чоколаде и рум пунча, Чика Бата разносио током целог лета прашњавим сокацима, у специјалним кантама окаченим о корман великог мушког бицикла. Окретао се и гледао на једну, па на другу страну улице, очекујући да се сваког момента зачује месингано звонце и појави здепаст човек у белој блузи на црном бициклу.
А онда, иза угла куће према капији, искорачи боса дечија нога са цеваницом свом у модрицама и великом крастом на колену.
– Знам порекло сваке од тих тамно плавих флека, а о красти могу роман да напишем – изусти наглас, иако у близини није било никога.
Убацио је у брзину, дао гас и појурио према центру села, не сачекавши да види дечака. Зауставио се тек пред посластичарницом. Исти дрвеним рамом уоквирен излог, сад са затамњеним стаклом, али са истим украсним словима исписано „Код Бате”. Ушао је и интуитивно кренуо ка делу где је некада стајала стаклена витрина, а у њој баклаве, тулумбе, кремпите, шампите, сутлијаши… на њој, у четвртастим стакленим теглама, ораснице и свилене бомбоне. Одмах поред и фрижидер са чувеним Чика Батиним сладоледима.
Кад су му се очи навикле на шарени полумрак схватио је да стоји испред масивног дрвеног шанка иза кога га упитно гледа млада девојка.
– Пиво. Најхладније које имате.
Наслонио се на шанк, очекујући да се на вратима појави наћелаво ошишашни дечак изубијаних ногу. Да, тако су га шишали сваког лета, док као тинејџер није пустио дугу косу, а онда је, кад се запослио, почео да негује „пристојну” фризуру, која је сад прилично проређена и проседа.
Грозничаво је размишљао како ће он, овако проћелав, оном ћелавом, ако се појави, а осећао је да хоће, објаснити зашто му није остварио снове. Зашто је журио да одрасте, верујући да деца сањају а онда одрасли живе те снове? Како ће…?
– Изволите!
Тргну га из размишљања девојка с оне стране шанка, пружајући му, уместо нарученог пива, велики корнет пун кугли мирисног сладоледа од јагоде.
