Нешто није било у реду са докторатом, помислио је док је стајао пред својим рачунаром у студентској соби од дванаест квадратних метара, тачно измерених и уписаних у уговор о најму који је потписао пре три месеца и двадесет два дана. Монитор је приказивао текст његове дисертације, али слова као да су била написана на језику који никада није учио. Наравно да је то био енглески, језик којим је говорио течно и који му је донео највишу оцену на TOEFL тесту – резултат 118 од могућих 120 поена, сертификат је и даље стајао у горњем левом углу радног стола.
Требало би да позовем ментора, помислио је, иако није био сигуран кога да позове. У индексу је стајало име професора Шмитза, али то име му није значило ништа више од имена на надгробним споменицима поред којих је јутрос џогирао. Или је то било јуче? Можда прекјуче? Датуми на документима разасутим по столу нису му помагали – сваки је показивао друго време, као сатови у продавници часовничара.
Устао је и пришао прозору, рачунајући кораке. Један, два, три, четири – толико је требало од стола до прозора, увек толико, то је бар знао. Напољу су пролазници ходали уобичајеним темпом, што је било чудно јер је на његовом телефону било тек 5:17 ујутру. Ко хода у 5:17 ујутру осим џогера? А није видео ниједног џогера, иако је сам до пре сат времена био један од њих. Бар је мислио да је био – његове патике за трчање биле су мокре од росе, што је био доказ да је трчао, зар не?
Из фиоке је извадио свој пасош. Фотографија у њему приказивала је насмејано лице двадесетшестогодишњака који је добио стипендију за докторат у Немачкој. Лице је било његово, али осмех као да је припадао неком другом. Испод фотографије стајало је име које је знао да је његово, датум рођења који је памтио, и број пасоша који је одједном постао најважнија ствар на свету – једини доказ да је он заиста он.
Морао бих да проверим мејлове, помислио је, тамо мора бити неки траг. Али кад је отворио лаптоп, све поруке биле су на немачком, језику који је такође положио на високом нивоу, са сертификатом који је висио на зиду иза његових леђа. Знао је да разуме немачки, али шта значи да знаш да разумеш, кад не разумеш. Можда је некад све ово знао, али су то сада били страни знаци као и град испод његовог прозора.
Требало би да позовем мајку, помислио је механички, као што је мислио сваког јутра у 5:17, и тек тада је схватио да то више није могуће. Наравно да није могуће, његова мајка је умрла пре два месеца, три недеље и четири дана – рачунао је те бројеве свако јутро, као да ће њиховим сабирањем доћи до неке суме која ће све објаснити. Тешко је пао у фотељу, ту стару студентску фотељу од тамне коже која је мирисала на туђе животе, на све станаре пре њега који су можда у њој такође седели и рачунали своје мртве.
С прозора се видела железничка линија, Глеис 18, која је стајала напуштена као споменик нечему што нико није желео да памти, али што се није могло заборавити. Пруга је била уредно одржавана, наравно – Немци су одржавали све, чак и своје кошмаре – али возови више нису пролазили њоме. Само су понекад, у рано јутро док се магла још није подигла, туристи долазили да фотографишу место одакле су некад кретали транспорти људи. Фотографисали су празнину, баш као што је он сада зурио у њу.
Требало би да урадим нешто, помислио је, иако није знао шта. Можда да опере шољу од кафе која је стајала на столу још од сахране? Не, то није била његова шоља. Или јесте? Није се могао сетити. Као што се није могао сетити да ли је синоћ закључао врата, али је знао тачан број Јевреја који су депортовани са Глеис 17 (Берлин, Grunewald) – било је то написано на малој, уредној табли поред пруге, црна слова на сивој подлози. „За вечно сећање”, писало је.
Устао је и пришао полици са књигама. Неке од њих биле су његове дисертације – прва верзија, друга верзија, трећа верзија – све уредно сложене и обележене датумима. Али датуми су били погрешни. Или можда нису били? Како може датум бити погрешан дан ако га је он сам написао? А опет, како може бити тачан кад његова мајка у тим датумима још увек живи, још увек га зове телефоном сваке недеље у исто време, још увек му прича о својој башти и мачки која је дошла ниоткуда?
На столу је стајала фотографија са сахране. Није се сећао да је има, није се сећао да ју је понео са собом. Али ту је била – црно-бела слика летњег дана, људи у црном који стоје око раке, и он међу њима, са изразом лица које није препознавао. Као да је неко други био тамо тог дана, неко ко је знао шта да ради, како да стоји, шта да каже. А можда и јесте био неко други. Можда је то објашњење за све – да је он постао неко други оног тренутка кад је његова мајка престала да постоји, и сад тај други седи у његовој фотељи и гледа у пругу која никуд не води.
Требало би да узмем лек, помислила је гледајући у бочицу на болничком сточићу, али рука којом је посегнула за њом била је изненада млада и мушка, са сат времена старим траговима џогерског smartwatcha на зглобу. То није било необично – дешавало се често у последње време, посебно ујутру у 5:17, када је морфијум почињао да попушта.
Наравно да је знала шта се дешава. Била је то она иста соба у којој је лежала већ два месеца, три недеље и четири дана, само што је понекад, у тим раним јутарњим часовима, болнички прозор постајао прозор студентске собе у Берлину, а хемотерапијска пумпа претварала се у лаптоп са недовршеном дисертацијом. Све је било тако јасно – сваки детаљ, сваки мирис, чак и она пруга, Глеис 17, која се видела из измишљене собе њеног сина.
„Госпођо Х”, рече медицинска сестра која је ушла да промени инфузију, „опет говорите немачки.”
Да, наравно да је причала немачки. Учила га је кришом, ноћима, из уџбеника који је купила на бувљаку пре тридесет година. За сваки случај. За случај да њен син једног дана оде да студира у Немачку, да му буде лакше. Никад није отишао, наравно – радио је као замена у приградској гимназији већ осам година, спремао докторат из немачке књижевности који никако да приведе крају, чак држао вежбе студентима из Увода у теорију књижевности, и живео од хонорарних превода за стране издавачке куће које су га све ређе позивале. Долазио је да је посети сваке недеље, доносио јој је грожђе које више није могла да једе, и причао о томе како ће ускоро, ево сад на пролеће сигурно, завршити тај докторат.
Али у 5:17, када је бол био најјачи и када су лекови стварали чудне шаре пред очима, он је био тамо, у Берлину, завршавао је свој докторат, трчао кроз парк препун пролећних листова. Имао је собу од дванаест квадрата, уредно измерених. Имао је TOEFL сертификат са 118 поена. Имао је живот који му је она сањала док је радио прековремено у оној загушљивој канцеларији.
Сестра јој је дала још један лек, прозиран и благ. Прозор студентске собе полако се враћао назад у болнички прозор. Глеис 17 је нестајала у измаглици морфијума. Њен син ће доћи у посету за неколико сати, донеће јој грожђе, испричаће јој о послу, о својој девојци, о свом малом београдском животу. А она ће климати главом и слушати, и чекати 5:17, када ће опет моћи да га пошаље у Берлин.
