Пун месец је био високо на небу обасјавајући уске путељке поред Надиног поља кукуруза. Њена кућа усамљено је чамила на крају села. Лето је било врело, готово лепљиво и никако није наговештавало да ће ускоро киша која им је била толико потребна.
Нада је стајала на прозору спаваће собе, посматрајући чудно сивило неба које је полако прекривало месец скривајући га од њеног погледа. Одмахнула је главом и стресла се од језе која је прожела тог тренутка. Време је за слатке снове, помислила је и упутила се ка кревету али се укочила од вриска који се пробијао кроз ноћ негде из правца кукуруза. Хук сове допирао је кроз отворене шалоне а потом је зачула и крцкање сувих стабљика кукуруза спаљених врелим зрацима сунца.
Нада се паралисала. Језа јој се спустила низ кичму. Срце је затутњало као локомотива. Покушала је кроз мрак да види шта се дешава. Месечина је обасјала поље кукуруза. Одједном, снажан урлик се проломио кроз ноћ, као звук рањене звери, а затим је поново зачула ломљење стабљика. Урлик се приближавао кући. Залупила је прозор у брзини и бацила се са друге стране кревета. Снажан тресак је лупио о стара, дрвена врата. Чучнула је поред кревета и зарила главу међу скупљена колена. Пружила је руку и угасила фењер напипавајући. А онда јој је уши запарао ужасан звук шкрипе ноктију о прозорско окно.
– Боже, помози ми – вриснула је.
Одједном је све престало. Није се више ништа чуло. Тишина је била несносна. Седела је још који минут. Таман је помислила да је све прошло. Полако је устала придржавајући се за ивицу кревета.
Снажна ломљава стакла уз снажно отварање прозора пропраћена циком, бацила је о зид.
* * *
Нада се пробудила. Глава јој је пуцала од болова. Лежала је на поду своје собе. Није била сигурна шта ће ту. А онда јој је прошло кроз главу…
Устала је и погледала је по соби. Апсолутно све је било на свом месту. Прозор је био затворен а сунце је било високо на небу.
Да ли сам сањала? Можда сам се саплела па ударила главу, помислила је.
Осетила је глад. Отишла је у кухињу и отворила фрижидер. Из њега је извукла чинију са чварцима. Узела је из креденца хлеб увијен у крпу и исекла је парче хлеба. Откинула је парченце и умочила га у чварке. Са слашћу је јела мљацкајући. Кроз главу су јој се врзмале мисли о догађајима које је вероватно умислила, сањала, шта год. Да није од вина? Ма не. Попила је само једну чашу и то што је попила било је више шира него вино. Она иначе не пије али од тог младог вина није се могла напити.
Одједном, зачула је шкрипу дасака на спрату. Кораци. Али она живи сама. Скочила је. Брзо је дограбила телефон и окренула број.
– Томо, хало, Томо, молим те, дођи! Мислим да ми је неко упао у кућу. Чујем кораке. Брзо! Пожури!
Кораци су почели да се спуштају низ степенице. Слушала је шкрипу старих дрвених степеница. Најежила се. Спустила је телефон на сто и дограбила је велики, месарски нож. Чучнула је поред креденца у ћошак. Кораци су постајали све ближи а онда су стали на само пар метара од ње. Престала је да дише.
Уз тресак врата у зид Тома је улетео у кућу, држећи у руци секиру.
– Надо, Надо! Где си? – узвикнуо је.
– Овде сам – позвала га је.
Тома јој је пришао.
– Где је тај?
– Мислила сам, о Боже, мислила сам да је ту. Чула сам кораке. Шта се дешава?
Врата су се поново залупила треском а Нада је вриснула и стала иза Томе.
Ролетне су се муњевито спуштале једна за другом уз тресак. Језив, продоран, злокобан смех је допирао са свих страна.
Тома је повукао Наду и трчали су уз степенице на спрат. Нада је уз врисак трчала за њим саплићући се на степенице, али је Тома чврсто држао не испуштајући њену руку. Таман се окренуо ка њој утрчавајући у собу.
Испред њега у полумраку било је искривљено, демонско лице. Крв се сливала низ шпицасте зубе. Тома је гурнуо и залупио врата за собом.
Нада је трчала за Томом. Он је држао за руку вукући је за собом уз степенице. Трчећи се саплела, па је пала. Вриснула је. Тома је подигао и наставио да је вуче. Само што је закорачио у собу, окренуо се ка њој. Из очију му је тукла нека црвена ватра. Уста су му била неразумно искривљена из којих је излазио цинични смех. Одгурнула га је у собу при чему се затетурала и пала на под.
* * *
Нада се пробудила. Глава јој је пуцала од болова. Лежала је на поду своје собе. Није била сигурна шта ће ту. А онда јој је прошло кроз главу…
Устала је и погледала је по соби. Апсолутно све је било на свом месту. Прозор је био затворен а сунце је било високо на небу.
Да ли сам сањала? Можда сам се саплела па ударила главу, помислила је.
А онда је пришла прозору да га отвори. У кукурузима испред себе угледала је пут кроз сломљене стабљике који су водили ка њеној кући.
