– Ма, кад ти кажем, ова нова је најбоља… немаш ти појма… ова и ниједна друга. Све ми је лепо наместила… Знаш какви су? Твоји? Никада нису били такви. Видела је нешто на интернету… ишла је на обуку… све зна, кад ти кажем! Какви су?! Прелепи! Сваки је другачији, са малом златном налепницом, али се не види да је налепница, већ као руком угравирана златна нит. На сваком нокту другачија! Ма кад ти кажем другачија! И боја… то ниси видела!… Да дођем?… Па могу, ионако не могу ништа да радим бар два сата… Да, док се лепак сасвим не осуши. Кад би ми који отпао плакала бих до сутра!… Знаш сад ћу ја!
Задовољна собом, девојка која је пуним плућима живела двадесет први век, журним кораком се упутила према кући своје другарице. Нису јој сметале уске фармерице, јер су биле богате еластином који није дозвољавао осећај ускости. Високе потпетице су одзвањале асфалтом.
Једини страх је био онај од упадања врха штикле у неку скривену замку, и могуће оштећење на њиховим врховима.
– Сад ћу ја! Још да позовем Даницу, па да се нађемо… Шта је ово! Па, нисам много ни причала… тек коју реч! Овај телефон ништа не ваља! Има да купим нов! Нема ни два месеца, а он тако! Сад ћу га бацити, тако да ће одзвонити и, на овом бетону, дочекати свој крај. Ух!
Пут ју је водио поред гробља. Оно је, у својој тишини, чучало с оне стране шумице. Некада је шумицу чинио багремик високих стабала у чијим су се крошњама сове ушаре гнездиле и својим ноћним хуком најављивале лов и нове становнике гробља. Сове су остале, али багремова стабла су наследили сибирски брзорастући брестови богатих, зелених крошњи које су својом стаситошћу додиривале месец увек спреман да јој осветли пут.
Занесена у свом добром расположењу и срећи због успешне надоградње ноктију, није обраћала пажњу на недостатак блиставог Земљиног сапутника. Утисак потпуне среће је нарушавала празна батерија мобилног телефона. У свом лету није приметила тишину и недостатак совиног хука. Ходала је високо подигнуте главе не марећи за јато слепих мишева створених ниоткуда и лако раштрканих по ноћном небу. Како су се у лету разилазили тако су се и састајали без додиривања и удара тела у тело. Једноставност њиховог лета би свакоме обузела дах и изазивала страхопоштовање, док за њу нису представљали ништа. У одавању почасти и дивљењу својим ноктима није примећивала ништа.
– Добро вече.
Необично обојен глас је дотакао њен слух. Тргла се. Испред се налазила женска особа. Потпуно необична: висока, мршава, рашчупана и недотерана. Што је за њу било незамисливо. Када би ујутро излазила да купи кифлу за доручак била је потпуно сређена. У свом заносу умало је није упитала како успева да одржи тако витку линију. Задржала је дах неизговорене речи на уснама. Преплавио ју је страх. Ако је некада читала нешто о таквим бићима, ни у најслободнијим сновима није могла сањати да ће се срести очи у очи. Жена је у руци држала књигу. Из ње су вирили рачуни које је она сама направила у последњих месец дана: за ципеле, шминку, хаљину прекривену перјем, вештачке трепавице и, наравно, нокте.
– Где ли их је скупила?
Дуга неочешљана коса јој је покривала лице. Само јој је црно око бљеснуло када би је погледала.
Осетила је велико олакшање када им је у сусрет долазио средовечни човек. Покушала је да се осмехне, али осмеха није било. Очима је показивала на жену, а овај је прошао занесен неким својим мислима, није приметио ни њу, а камоли сподобу.
– Шта гледаш? Мислиш, можеш ми побећи? Не може то нико, па ни ти, моја лепотице. Не види ме он! Видиш ме ти која си рођена у суботу. Није ти мајка казала да се чуваш мене? Да ћу те наћи? Да не можеш побећи! Мораш ми дати оно што ми треба!
Приказа се таласала, мењала, лелујајући се у тами ноћи и сенци високих брестова. Хаљине су јој се мотале око кошчатих ногу. Личила је више на пробуђену успавану лепотицу увијену у сопствени покров испрљан сивилом земље и дугим боравком у мраку, него на живу особу.
С усана јој се отео крик. Врисак се разлегао пустом улицом. Сподоба је пружила руке према њој. Прсти нису имали нокте!
– Дај ми нокте! Дај ми нокте! Дај ми…..
Задрхтале су гране, слепи мишеви су се још једном подигли на лет. Сове су хукнуле.
– Можда су најављивали моју смрт?
Страх је бивао све већи. Ништа и нико је није могао задржати. Одједном је полетела, а штикле су закрцкале. Чупала их је из испуцалог асфалта.
Посртала је. У клецању колена и суза које су неконтролисано потекле, размазујући дебео слој маскаре, чули су се јецаји и ридање. Жена иза ње је почела да се смеје!
– Јеси ли ти ја, а ја ти? Хи, хи….
Звонио је смех кроз брестовик и далеких крстова.
Она је у покушају трчања пала. Нокат на левој руци је отпао. Да би се боље одупрла сили земљине теже и брже поскочила, у жељи да потрчи, зарила је нокте у траву поред тротоара. На њој је остао следећи недовољно залепљени, па још један и још један.
– Дај ми нокте! Дај ми нокте! Дај…
Трчала је што је брже могла. Брже него на оној трци високих штикли. Гледала је само обрисе куће која јој се све више приближавала. Свом снагом је залупала на врата! У кућу је улетела ознојена, уплашена и избезумљена. Страх ју је обузео толико да је једва долазила до даха.
– Шта ти се десило? Зашто ниси звала? Да ли ти је неко наудио?
– Чума! Чума! Телефон… Батерија… Ноооокти!
